RTV Teorija i praksa

Ovakva vrsta materijala u sve gušćim, sve angažovanijim i provokativnijim emisijama našeg redovnog televizijskog programa zauzima sve više mesta. Jedan dokumentarni prilog o štrajku radnika u „Petru Velebitu”, na primer, koji je emitovan u ernisiji 2лр, ili priča o porodici Bašič sa Prokletija iz Teleobjektiva, materijali koji su stizali i stižu sa Kosova itd. itd., sve su to čisti dokumentarni zapisi televizijskog reportera i mesto im je u svakom izboru pod naslovom Dokumentarno veče. Možda nas odvaja samo njihova dnevna aktuelnost, manja ili veća potreba da se o njima govori u kontekstu realnosti koja poziva na brza rešenja, ili potreba njihovog svrstavanja uz dodatni novinarski komentar. I tu se pojavljuje ta uska granična linija koja Dokumentarnoj večeri dozvoljava da se vrati i završenim pričama, da traga za zaboravljenim i možda marginalnim, da pokušava da dopriča neke sudbine, ili jednostavno da podseti. Bez komentara. Dobro je poznato da je novinar najzadovoljniji kada u redakciju donese materijal koji če poslužiti kao autentično svedočanstvo o nekom zbivanju. Sve veća pažnja koju gledalište usmerava prema dokumentarnim materijalima, več je i ranije uočena. Svuda u svetu. Sve je manje strpljenja prema tumačenjima stvarnosti, izgleda da se osnovna uloga sredstava javnog informisanja - da informišu, za gledalište izoštrila do maksimuma, Kao najneposrednija u tom smislu, televizija može svesti posredništvo na minimum i pružajuči šansu kameri omogučiti gledaocu da doista bude na mestu zbivanja. Valjda je u tome i šansa dokumentarnih programa, a to se u strukturi svih naših televizijskih centara u poslednje vreme sve češće i javlja. Ali, vratimo se samoj emisiji. Ideja o Dokumentamoj večeri u Redakciji dokumentarnog programa nije nova. Nije reč ni o nekoj neposrednoj vezi sa sličnim, barem u naslovu „umetničkim večerima” ili „muzičkim večerima”, programima kakvi več postoje u televizijskoj shemi. Bila je provocirana, mora se priznati, željom da

48