RTV Teorija i praksa

..sposobnost vladanja raznorodnim umetnostima, uz stručnost u svakoj ponaosob”. Džek Bernof (Jack Bernoff), američki muzički i medijski publicist, u poznatom delu Muzika i mediji dvadesetog veka (1972) zahvaljujuči bogatoj televizijskoj praksi i tehnologiji u prilici je da, uz veče iskustvo i obimniji fond argumenta, znatno proširi osnovicu svojih razmatranja. On, naime, odmah uočava dva bazična stava televizijskog prilaza ozbiljnoj muzici i često suočava njihove rezultate pri analizi programskih oblika, koje pažljiviji čitalac može sistematizovati na sledeći način; - Apstraktna muzika (sa razmatranjem sledečih problema I. a) treba li ovakva muzika da bude gledana? b) direktni prenosi protiv studijskog snimka izvođenja; 11. režijski postupak: a) režijska upotreba kamera, b) postupak pri izvođenju solo pevača i instrumentalista i c) dirigenta i orkestra i 111. vizuelizacija: a) „često” snimanje muzičara pri izvođenju, b) kreativno snimanje izvođenja muzičkog dela, uz prikladnu upotrebu medijskog tehnološkog potencijala, c) vizuelizacija apstraktnim likovnim sredstvima elektroakustičnog porekla i u uskoj vezi sa izvođenom muzikom i d) izvanmuzičke ilustracije); - Opera (pri čemu vrši podelu na I. tradicionalnu - gde razmatra probleme odnosa direktnog prenosa i studijskog izvođenja, posebno u svakom slučaju vrednujuči tehniku izvođenja uživo ili play-back, a posebno razmatra još i više studijske produkcije i 11. operu za televiziju kojoj suprotstavlja televizijsku operu, pri čemu operu za televiziju posmatra kao nepostojan, „prolazan” oblik u kome se ukazuju svi nedostaci takvih ostvarenja, kroz nedostatke autora - nepoznavanje i nepoverljivost /u slučaju kompozitora Menotija/ ili čak nemogućnost /u slučaju kompozitora

54