RTV Teorija i praksa

Improvizacija je naročit, složen vid radne, aktivne mašte i u njoj je najpotpunije i najjasnije izražena ličnost improvizatora: ona uvek nosi oznaku datog momenta. Izvođenje obično aktivno stimuliše delo koje sa svoje strane izaziva težnju za maksimalnim samoispoljavanjem, sa nijansama i detaljima. Da bi se grupa Ijudi istovremeno mogla da bavi produktivnom stvaralačkom delatnošću sa „istim zanosom” potrebna je nečija volja koja bi regulisala rad svakog učesnika u okvirima koji su potrebni za postanak kompletnog kolektivnog dela. Još u narodnim obrednim činovima mogli su se zapaziti osnovni okviri režije koji su bili povezani sa kolektivnom improvizacijom. Reditelj u narodnom obredu je bio neposredni učesnik radnje, izvođač jedne od uloga. Njegov zadatak je bio da upravlja „predstavom-obredom” u tradicionalnom toku. Metod koji je on koristio nije bio običan metod prethodnih proba i davanja svog rešenja preko posrednika (glumaca), več uticanje na ono što se događa preko svoje uloge. To je bilo moguće učiniti preko takvih uloga koje su svojim sadržajem dozvoljavale da se promeni tok obreda i reguliše emocionalno usijanje izvođenja. Ovo se moglo ostvariti pomoću trenutne ocene uloge partnera, poređenjem „netačnog” reagovanja, replike sa tradicionalno tačnom varijatnom, sa onom slikom događaja u celini koju ima reditelj i kao odgovor na to - konkretna replika ili radnja koja primorava partnera da se vrati u tradicionalne okvire obreda. 9 Sem toga, za direktnu televizijsku emisiju značajna je i okolnost da ulogu reditelja može naizmenično da obavlja čas jedan, čas drugi glumac. Čak i površnom razgovoru o kolektivnoj improvizaciji potrebno je da se osvrnemo na još jednu istorijsku paralelu - na praksu komedije maski. Italijanska komedija maski se zasniva na improvizaciji glumaca u okvirima datog sižea. Takve improvizacije u

9 Vidi: P, G. Bogatirev, (ГI.Г. Богатћфев), Bonpocbi теории народного искусства (Pitanja teorije narodne umetnosti), Moskva, 1971, str. 98-99.

134