RTV Teorija i praksa

direktnom televizijskom prenosu praktično nema. Sve izjave učesnika emisije su iz običnog govora iz života i ne predstavljaju teatarsku improvizaciju čiju osnovu čini maska-lik. U direktnoj televiziji nema lika junaka, ovde je samo junak sa svojim karakterom i svojom predstvom o događaju. Od celog kompleksa principa stvaranja predstave komedije maski zaustavićemo se na zavisnosti partnera na sceni. Ona u mnogo čemu određuje kvalitet rezultata - kolektivnu improvizaciju. Evo kako ovaj trenutak opisuje istoričar i teoretičar italijanskog teatra Luiđi Rikoboni: - „Ovde se, nesumnjivo, uzimaju talentovani glumci, čak istog talenta, pošto je sva nesreća improvizacije u tome što igra boljeg glumca u celini zavisi od igre partnera; ako se on nalazi na sceni sa partnerom koji ne ume da uoči trenutak nastupa ili ga pre vremena prekida onda se ili dijalog kvari, ili zanos gasi”,io Naravno, teško da je moguče nači direktnu sličnost između stvaralačkog procesa na televiziji i predstava komedije maski, mada je sličnost očigledna. Neposredno učešče reditelja u rezuitatu (montaža), ceo prethodni rad koji neposredno utiče na buduću emisiju uslovljava tu činjenicu da on aktivno učestvuje u onome što se događa pred kamerama. Otuda potiču sve veči zahtevi od ličnosti reditelja, od njegove sposobnosti da se „zarazi” događajem koji če morati da interpretira. U psihofizičkom aparatu reditelja mora biti razvijeno izvođačko iskustvo - sposobnost da učestvuje u događaju. Ali toga ima veoma malo u kolektivnoj improvizaciji. Uzmimo običnu situaciju: dva čoveka razgovaraju jedan s drugim. Novinar intervjuiše naučnika. Novinar koji radi u kadru uvek može da napravi sadržajan intervju. A ovde, ako se vratimo na analogiju sa obredom, videćemo da novinar kontroliše sebe, sa ciljem da događaj iz života teče po scenariju.

Iz knjige V, N.Vsevolodski-Hcrngrus (Бсеволодскии-Генргросс), еатр в России при Ане Иоановне (Pozoriše u Rusiji za vreme Ane Joanovne), Spb., 1913, str. 28

135