RTV Teorija i praksa

realnost, od profesionalnih navika, od sposobnosti da se u toku rada donose odluke, da se reaguje na neočekivano, da se pažnja i volja maksimalno koncentrišu u novom pravcu. Za dobijanje dobrih rezultata nije potreban umni napor ili apsolutno izvođenje onoga što je predviđeno. Naprotiv, treba odbaciti i isključiti sve ono što je ranije određeno i biti pažljiv i osetljiv prema onome što se zaista događa pred kamerama. Neophodno je, kao što kažu, isključenje svesti iz odluke. Teku misli, sudovi. Osećanja se smenjuju - to sada i jeste realno učešče reditelja u događaju iz života. On mora potpuno da se preda tome. Nekoliko sekundi utroška nervne energije, potpunog napora, i tada če obavezno nastupiti taj prekrasni trenutak kada će se unapred prihvaćeno rešenje, više puta provereno kroz osečanja, pretvoriti u stvaralački stav cele ekipe, kada će doći do opšteg pokreta i novinarske r snimateijske i rediteljske improvizacije bez vidljive pomoći svesnog, razumnog mišljenja. Problemi koji su povezani sa motivacijoir, na izgled slučajnih rešenja televizijske ekipe od posebnog su interesa za rasvetljavanje prirode režije u direktnoj televizijskoj emisiji. Čini mi se da su upravo ovde skrivene pokretačke tajne te čarolije neposredne interpretacije organizovanog događaja koje su Andžeja Vajdu naterale da u decembru 1972. godine odgovori dopisniku „Sovjetske kulture” sledeće: - „Kada bih morao da radim nešto vredno za televiziju ja, pre svega, nikada ne bih snimao na traku. Trudio bih se da to bude događaj uživo, koji bih mogao da prikažem sa nekoliko kamera. Moj zadatak ne bi bio u tome da režiram stvarnost, već da je prikažem. Sa zadovoljstvom bih seo za televizijski rediteljski pult i predao bih u etar fudbalski ili hokejski meć. Uostalom ovaj vid urnetnosti je film u lošijem stanju. Ili radio, istina.sa dodatkom slike koja nije tako značajna”.” Ja necu polemisatisa poslednje dve rečenice poznatog filmskog režisera: reći ću samo jedno - Vajda pravilno

"„Три лика Анджеја Ва;ди‘‘ (Tri lika Andžeja Vajdet, „Sovjetska kultura”, decembar 1972.

138