RTV Teorija i praksa

besprekorno funkcioniše. A to je, zamalo, kraj onoga što ja zamišljam pod autorskim radom na televiziji. A Š.: Maločas ste rekli da је moje pitanje naivno, a ja ga ponovo postavijam: kako se na televiziji uvek nalaze Ijudi koji sputavaju, onemogućavaju? D. B.: Dzvratiću Vam, za slučaj da je ono pitanje bilo zaista naivno, jednim drugim pitanjem, sopstvenim, naivnim pitanjem: kako to da se jedna država, uzmimo sasvim univerzalno, ostavimo se politike i ideologije, govorimo kumulativno, govorimo samo o državi: kako se jedna država može, u tome je ta moja naivnost kojom Vam uzvračam na onu Vašu, kako se može tako neprosvečeno i smešno odnositi prema jednom moćnom sredstvu kakva je televizija? Zar cna nije negde duboko u svom načelu postavila jedan princip po kome televizija služi prosvećivanju ovog nesrećnog balkanskog naroda? U tome je ta naivnost. Vi se čudite šta to sprečava jednu vlast da umesto onog što je najbolje daje narodu ono što je najgore? Zato što njoj to odgovara, jer se tako autentično reprodukuje... A. Š.: Govorili smo više o programu nego o Vama lično. V takvim ustovima, u takvoj atmosferi, psihozi

Dvogled, London, 1972.

259