RTV Teorija i praksa

iskoristi za te ciljeve, otvarajući mogućnosti za privatne poduhvate i menjajući njihovu društvenu ulogu na taj način što bi masovne komunikacije postale instrument ekonomskog razvoja. Iskustvo pokazuje da postojanje komercijalnog sektora polarizuje radio-difuziju, ne ostavljajući dovoljno prostora za alternativne ili društveno motivisane privatne medije. U Italiji kasnih sedamdesetih i u Francuskoj ranih osamdesetih godina dogodila se neverovatna eksplozija altemativnog, „slobodnog" radija koji je služio kao oduška gmpama svih mogućih übeđenja i za iskazivanje dotle nezamislivog raspona gledišta, ukusa, načina života. Kasnije je većinu toga odnela bujica komercijalizacije. U Italiji preostale „slobodne radio-stanice ... (postale su) oduška za marginalnu omladinu, za nezaposlene mlade Ijude" (Beaud, 1980: 135). Isto bi se moglo dogoditi i u Holandiji, gde su privatne lokalne stanice legalizovane 1988, јег im nije data zvanična finansijska podrška, a zakon im zabranjuje da emituju reklame. U Finskoj, kako ističe Paldan (1986), vlada je - nasuprot drugim skandinavskim zemljama - odlučila da ne pomaže eksperimente nekomercijalne mlađarije sa lokalnom radio-difuzijom, nego je uvela lokalni radio na strogo komercijalnoj osnovi. Međutim, on nije uspeo da obezbedi dovoljan prihod od reklamiranja, delimično i zbog malog auditorija. Tako se übrzo javio pritisak da se liberalizuju propisi i da se omogući koncentracija kapitala i stvaranje većih stanica koje mogu da zarade više novca (Paldan, 1986; Svendsen, 1987). Isto se dogodilo u Britaniji a počinje da se dogada i u Saveznoj Republici Nemačkoj. DA LI ĆE PLURALITET I PLURALITET FORME DOVESTI DO PLURALIZMA Za sada se u zapadnoj Evropi na globalno monocentričnu iii oligopolističku suštinski monocentričnu komunikaciju gleda kao na dovoljno veliku pretnju koja može da pokrene zajedničko nastojanje da mediji postanu instrument podržavanja i razvijanja „evropske kulture", ma šta to značilo (uporcdi Europe 2000 ..., 1988):

51