RTV Teorija i praksa

ČEKAJUĆI BOLJE DANE Živimo u vremenu koje, tako reći, nije ni u kakvom srodstvu sa poezijom. Surova proza obeležava i žigoše našu svakidašnjicu. Kada se - tu i tamo - poneka pesma, poneki stih i oglasi, ne nailazi na odjek koji zaslužuje. Malo ko na toj i takvoj Ijudskoj toplini želi i može da ogreje dušu. I inače sklono tišinama i ćutanju pesništvo kao da se sve više povlači u se, setno i pogruženo čekajući neke bolje dane. I u radijskim programima kod nas, nažalost, sve je manje poezije. Ako je i ima, ni to više nije kao рге. Začuje se poneki, zalutali, stih, tek toliko da se ne može reći da na radio-talasima ne trepere poetske strune. Srećom, na Prvom programu Radio Beograda stalna emisija Snohvatice, ta mala i Ijupka antologija pesničke reči namenjena najmlađim slušaocima, svake večeri, u pet minuta trajanja, kadra je đa umiljato ozari dečje svetove. I ne samo njih! Ta emisija pomaže deci da od malih nogu prigrle pesničko slovo i reč, i da posle, kada odrastu, druguju sa poezijom kada god i koliko god mogu. Tokom maja 1990. Snohvatice su prebirale po klavijaturi poezije za decu Desanke Maksimović. Čak i onima koji neposrednije i dublje nisu usredsređeni na svetle i cvetne prostore pesništva Desanke Maksimović, znano je koliko je pravog, ozarenog, razrogačenog detinjstva u Desankinim pesničkim maštarijama. Koliko prirode, šuma, biljaka, buba, godišnjih doba, livada, trava, potoka, plodova zemlje, života uopšte, ima u toj poeziji, tako prisno privrženoj svakovrsnom klijanju, bujanju, listanju, cvetanju. Te i takve lepote i istine Desanke Maksimović iz večeri u veče, u majskim ovogodišnjim Snohvaticama Prvog programa Radio Beograda, znatnim glumačkim umećem i emotivnošću one najređe vrste, umela je i uspevala najmlađim slušaocima da dočara Nadežda Vukićević.

8