RTV Teorija i praksa

pređe granica prema fikciji, više uopšte ne može da bude govora o dokumentarnim programima. Na drugoj strani, O-tonske dokumentarne strukture najotvorenije su za proces prevođenja i adaptacije kada ispovesti raznih ličnosti, snimljenih za radio, teku naizmenično, u relativno čistim i razgraničenim plohama. (Primeri; Vreme džeza Bore Kontića i Niko više ne stanuje u ovoj kući Pirsa Plorajta /Piers Plowright/.) Navedeni primeri upućuju na širi kontekst dokumentarnih celina koje se drže same od sebe, bez „spoljne intervencije”, jer su građene isključivo povezivanjem odlomaka stvarnosti, koje je uhvatio mikrofon. Princip mogućnosti raščlanjavanja i ponovnog spajanja delova celine podjednako je, međutim, značajan, a obično lakše ostvarljiv, kada su u pitanju fičeri u kojima bitnu ulogu ima reporterski ili esejistički komentar. I u ovom slučaju, pretpostavka za transponovanje na novu jezičku ravan jeste relativno laka odvojivost različitih delova celine - sloja originalnog tona i sloja komentara. Pored dela u kojima je uspostavljena suptilna ravnoteža ta dva elementa (klasični primeri: Praško proleće Zvonimira Bajsića i Zvona u Evropi Petera Leonarda Brauna /Peter Leonhard Braun/), ovde treba imati na umu i programe čije je težište pomereno ka primarnoj materiji - snažnom i ekskluzivnom dokumentu, koji u datom trenutku magnetizuje pažnju i emocije široke javnosti. ( Übistvo 007 Andersa Niholma /Anders Nyholm/, Torstena Elmkvista /Torsten Elmquist/; Otac brine: poslednji časovi Džonstauna Debore Amos /Debora Amos/, Džejmsa Restona /James Reston Јг/, Noe Adamsa /Noah Adams/). Uopšteno govoreći, praksa upućuje na određenu prednost jednostavnih formi kađa je u pitanju „internacionalizacija” dokumentarnih radiofonskih dela. To ne znači da nije mogućno rekonstruisanje i izrazito složenih kolažnih struktura, sastavljenih od velikog broja zvučnih partikula, koje su montirane po principu simultanosti. (Primer: Platon u Srbiji Darka Tatića.) Ponavljanje izvornog stvaralačkog iskustva u

18