RTV Teorija i praksa

II Ideja o univerzalnom dokumentarnom zvuku zasniva se na već dobro poznatim iskustvima koja zaslužuju određeno proširenje i uopštavanje. Ta ideja ima za pretpostavku svest da su izrazito nejednake šanse različitih tipova dokumentarnih programa đa uspešno izdrže test međunarodne „transkripcije”. Čak i među ostvarenjima od istinskog značaja uočavaju se, naime, bitne razlike kada je reč o stepenu pogodnosti za internacionalno preuzimanje i emitovanje. Na tu činjenicu ukazuje i sasvim različita sudbina dela koja su sva osvojila ista, visoka međunarodna priznanja. Domenu univerzalnog dokumentarnog zvuka nesumnjivo pripadaju programi koji se u celini, bez ikakvih izmena, mogu emitovati na bilo kojoj stanici sveta. Reč je, pre svega, o čisto akustičkim dokumentarnim slrukturama, u kojima Ijudski glas, ako se i javlja, ima isključivo funkciju zvuka među zvukovima. (Primeri; Starolička patetična Zvonimira Bajsića, Čede Price i Maksima Jurjevića, Grad Pjera Anrija/Pierre Непгу/ itd.). Ista, ready made situacija vredi i za multilingvalne fičere, čija je recepcija mogućna ako slušalac uspeva da dekodira bar deo značenja - obično onaj koji formiraju iskazi na njemu poznatim jezicima. U svim ostalim slučajevima, neizbežan je proces prevođenja i adaptacije. Ali neki dokumentarci ulaze u taj proces sa pripremljenom univerzalnom osnovom, koja je tekstualna i, prema tome, bliska radio-dramskom obrascu estetske komunikacije. Reč je o kolažima pisanih dokumenata, obično istorijskih, koji se oživljavaju igrom glumaca. (Primer: Traganjepo pepelu književnika Đorđa Lebovića i reditelja Bode Markovića). Potrebno je naglasiti da tekst, i u tim izuzetnim slučajevima, ne pripada sferi proze nego sfcri činjenica, to jest verodostojnih svedočanstava o jednoj stvarnosti do koje se ne može dopreti mikrofonom ili koju pisani dokumcnti, zahvaljujući svojoj jcdinstvenosli i ckskluzivnosti, izražavaju bolje od bilo čega drugog. Ako se dopisivanjem nađcnih malerijala

17