RTV Teorija i praksa

užasom rasmatrao i oplakivao... Čovjek je smrtan i mora umrijeti. Ja sa nadeždom stupam tvojemu svetilištu božestvenom, kojega sam svijetlu sjenku nazrio jošte s brijega, kojega su moji smrtni koraci mjerili. Ja na tvoj poziv smireno idem, ili pod tvojim likom da vječni san boravim, ili u horove besmrtne da te vječno slavim”. Gojko Šantić, uz Sonju Jaukovič i Mihaila Janketića, i sžm nenadmašan recitator kao što su to i spomenuti njegovi glumački sadruzi, inače tumači ove emisije Gojko Šantić znao je da se teško, i iko, može osmeliti da Njegoševe stihove i misli podvrgava potrebama i zakonitostima radio-adaptacije i radio-dramatizacije, ali, morao je to učiniti ako ni zbog čega drugog a ono stoga da tako preoblikovano Njegoševo delo odjekne i u najširim redovima radijskih slušaiaca i da neke od njih, možda, privoli da i oni sami, kada uzmognu, pročitaju i pojme Luču mikrokozmu. I tako su stotine stihova Luče (a ima ih ukupno 2210 u posveti i u daljih šest pevanja) tako su ti stihovi zažuborili ne samo kao blagovremeni spomen na predstojeću 150. godišnjicu od kako su na Cetinju nastali, nego i kao podsticaj da se u ova zlehuda vremena u kojima pretrajavamo, makar onoliko koliko najprilježnije možemo, udubimo u njegoševske zavete. Njih ima sijaset. Zato, ne zaboravimo opomenu Isidore Sekulić: „...Potrebno je znati sadržinu Luče u celini!” Jedino tako nećemo mimoići i ove stihove iz Luče mikrokozme: „...Snom je čovjek uspavan teškijem, u kom vidi strašna priviđenja, i jedva se opred’jelit može da mu biće u njima ne spada... Mi smo iskra u smrtnu prašinu, mi smo luča tamom obuzeta...” LAKOKRILO I RAZIGRANO Vreme u kome živimo razdoblje je sve veće plime naučne fantastike. Ono svedoči njenu neprekidnu žetvu i sve berićetnije prinose. Taj književni rod koji se u proteklim decenijama naizmenično predstavljao i delima vrhunskih vrednosti i proizvodima nastalim u okrilju literarnog šunda, svojim mnogoglasjem

42