RTV Teorija i praksa

U radio-reportaži о којој је reč, pažnji i kritičkim procenama slušalaca nametnut je jedan od najpraskavijih oblika pučkog teatra. U ovom konkretnom slučaju, pučko-političkog teatra snimljenog magnetofonski. U njemu se grlato i usplahireno mitraljiralo parolama, svakojakim nezadovoljslvima i silovitostima pobuna u kojima se, na žalost, stvarno puca vatrenim oružjem i u kojima se, stvarno ranjava i gine. Sav taj tutanj povika, klicanja, psovki, zvižduka i rušilaštva (dotle u našim prilikama i neprilikama neprimenjivane „smrtonosne motoristike”) prolamao se i brujao u reportaži Tresla se gora, ne skrivajući ni svoja često i sarkastična sazvučja, podrugljivosti i podsmehe. Tako je ovom emisijom Drugi program Radio Beograda, u kome takozvani dokumentarni radio beleži najzapaženije domete u našoj sredini, a posle reportaže Proleće je danas Svetlane Vuković i Tomislava Damjanovića, nagrađene na prošlogodišnjem FEDOR - tako je, dakle, Drugi program Radio Beograda na sebi svojstven način, verodostojno i bez dlake na jeziku upozorio na istine i na farse, na lica i naličja 9. marta 1991. godine na beogradskim ulicama i trgovima. LUČA TAMOM OBUZETA U nedelju, 19. januara 1992. pred ponoć, emisija iz ciklusa Radioteka Dramskog programa Radio Beograda najavljena je ovako: Luča mikrokozma Petra Petrovića Njegoša. I, za tili čas, onaj ko je pažljivo slušao Njegoševe stihove u radio-adaptaciji Gojka Šantića i u režiji Jovana Đurića, mogao je u toj jasnoj zvezdanoj zimskoj noći dozvati u sećanje završne reči Njegoševog testamenta, prožetog odsjajima poniklim i zablistalim u Luči, a koje glase: „...Hvala ti Gospodi, jer si me na zemlji nad milionima i dušom i tijelom ukrasio. Koliko mejeod moga djetinjstva tvoje nepostiživo veličanstvo topilo u himne, u himne božestvene radosti, udivljenija i veleljepote tvoje, toliko sam bijednu sudbinu Ijudsku sa

41