RTV Teorija i praksa

čoveka koji sneva specijalnirn snom - snom na javi, snom probuđenog čoveka. To stanje nije samo metafora već fundamentalne übeđenje psihoanaliličkog modela. Gledalac u ogledalu identifikuje se s fikcijom da bi je razumeo, smatra sebe, dakle, herojem. Takva identifikacija je motor kontakta gledaoca sa filmom, izvor njegovih signifikacionih aktivnosli. Da bi shvatio film gledalac treba da percepira fotografisani objekat kao odsutan, njegovu fotografiju kao prisutnu, a prisutnost te neprisutnosti kao značenje. Cela psihoanaliza se oslanja na analizu neuništivih želja i potreba. Ispilivanja osobina osnovnih zelja gledaoca omogućuju razlikovanje dve grupe pojava: skopofiliju koja obezbeđuje prijatnost gledanja, i fetišizam. U članku Gođica obe pojave su iscrpno obrađene. Koncepcija SUTURE (zašivanje ivica ranę u hirurškoj operaciji) u kojoj film pretvara gledaoce u filmske subjekte dozvoljavajući im da osete tu svoju ulogu koja proizlazi iz filmske naracije. Prema Altmanu, klasičan film je vrsta trbuhozbora. Zvučni film je dozvolio bioskopu da stvara svoje sopstveno jedinstvo z.ahvaljujući identifikaciji dva nivoa filmskog medija (viđeno - slušano) sa dva aspekta Ijudskog identiteta. Gledalac, svestan nepostojanja suprotnosti između viđenja i slu Sanja, služi kao bioskopsko ogledalo u kome film sinhronizuje njegove motorne sposobnosti. Žena-gledalac je posebna kategorija primaoca. U svom članku Gođic predstavlja nckoliko feminističkih teorija, naročito one koje su bitno doprineie stvaranju filmskih likova koji uveliko utiču na gledaoce. Psihoanalitički model filmskog gledaoca pruža celovit portret Ijudskog subjckta pod uticajem filmskog spcktakia ne zanemarujući uz to nijednu od njegovih dimenzija: socijalnu, kulturnu ili bioloSku. Njegove pristalice uzimaju u obzir ne samo ono što se de Sava za vreme spektakla nego i ono dime je zasićena Ijudska psiha pre i pośle gledanja filma.

276