RTV Teorija i praksa

Švedski Zakon o radiju od decembra 1966. i dopunama iz 1986. godine, ne samo da (već u prvom članu) posebno reguliše pravo na „odašiljač”, „sredstvo za emitovanje” ili „emitovanje preko žice” (transmitter, radio transmitter ili wire transmission), za njegovo unošenje u zemlju i sklapanje, već odreduje i neke od načina korišćenja prijemnika - koji „może da poseduje i koristi svako lice” - ali uz naknadu prema posebnom zakonu. U članu 3 se kaže da „prijemnici ne smeju da se koriste na način koji bi ometao prijem na drugim mestima”. Postoje i posebna odobrenja iii ograničenja u vezi sa snimanjem a posebno sa kasnijim emitovanjem pojedinih programa. OBAVEZE KOJE PROISTIČU IZ OVLAŠĆENJA Jednostavnim uvažavanjem floskule o tome da je smisao postojanja više programa u njihovoj različitosti, dolazimo do stava o potrebi razlikovanja programskih i difuznih modela za servise različitog tipa (javni, privatni, komercijalni). Prirodno je, dakle, da svako društvo, preko svojih državnih, zakonodavnih, skupštinskih, političkih, građanskih, strukovnih i drugih organa odreduje karakteristike komunikacija, usmerenja glasila i programa u globalnim ili detaljnijim potezima ostavljajući i slobodu delovanja interakcija između raznih činilaca. Oblici regulative tu su veoma različiti (od zakona do kodeksa, od dekreta do deklaracija, od pravilnika do sporazuma i ugovora) kao ?to su i sadržaji nejednaki ali u savremenom civilizacijskom preseku sve konvergentniji i po zahvatu i po vrednosnoj orijentaciji. U Švedskoj postoji poseban Zakon o programskim obavezama (od decembra 1966 sa dopunama 1986. godine) koji se „odnosi na slobodu izražavanja u radio i televizijskim programima koji švedska programska kompanija može da emituje”, kao i na programe za javnost stranih kompanija ali i prikupljanje informacija za takve emisije. Kada je reč o javnim dogadaj ima i njihovim prenosima, pojedine odredbe ovog zakona se

28