RTV Teorija i praksa

U Švajcarskoj su veoma razrađeni modeli finansiranja radio-difuzne delatnosti (odnosno pojedinih programa), za neke je posebno podržana „mešovita ekonomija”, dozvoljena je saradnja između regionalnih RTV kuća i SSR, postoji podela'dobiti od pretplate i reklama, tolerisano uvođenje „patronaže” (koja je kao način finansiranja već postojala ali je sada legalizovana). Zanirnljivo je da i u Švedskoj postoji Zakon o nadoknadi za posedovanje televizijskih prijemnika (1978, poslednji amandmani iz 1987), koji u članu 1 određuje: „Svako lice koje poseduje prijemnik za primanje vizuelnih programa/emisija sa iii bez zvuka, treba da plati opštu tarifu na prijemnik od 206 švedskih kruna za godišnji kvartal... Ako je prijemnik konstruisan za prijem slike u koloru sa iii bez zvuka, vlasnik je dužan da plati dodatnu taksu od 40 švedskih kruna po kvartalu... Tarifa treba da se plati organu (authority) koji imenuje vlada...” S druge strane, prema Ugovoru između države i švedskog radija AB (od 1986. do 1992. godine, kada se on raskida ili produžava za tri gpdine), Švedski radio (SR) je osnovna/matična kompanija grupę sa više programskih kompanija (podružnica). Po članu 1 ovog zakona SR poseduje sve deonice u podružnicama ali „država je obavezna da obezbedi fondove za SR, za potrebe funkcionisanja rada Grupę”. U članu 6 se kaže: „Pośle usaglašavanja budžetskih zahteva, sadržanih u molbama programskih kompanija, SR državi podnosi molbu za dotacije za čitavu SR grupu za sledeću fiskalnu godinu” a u članu 7; „SR raspodeljuje fondove dobijene od države, među razne kompanije unutar Grupe...” Sve je to propračeno i drugim odredbama po kojima država, pośle arbitraże, može da raskine ovaj ugovor, preduzme proces likvidacije SR, itd. Specifično područje, u mnogim zakonodavstvima i nepomenuto, mogli bismo označiti kao obaveze posednika prijemnika, ali o njemu treba govoriti posebno.

27