RTV Teorija i praksa

preduzetnika a posredno i druStva u celini. Ostała je samo „gola” politika koją nije bila dovoljna. Država je nastojala da „stvar reguliše” tako da je, poput privrede, što viSe kontroliSe a stranke su više brinule o svojoj penetraciji na medije nego o sistemskim promenama i rešenjima položaja raznih vlasničkih, programatskih, produkcionih i difuznih organizacija. Naše ranije bavljenje ovim problemima (npr. u raspravi na temu „Promene u sistemu informisanja i zakonskoj regulativi”, aprila 1991. godine, publikovano u časopisu „RTV - teorija i praksa”, brój 62/91) svakako nije bilo dovoljno a navođenje stranih reśenja je već izbledelo, pa smo opet u obavezi da podsetimo ne toliko na modele koji postoje u niżu zemalja, nego na nęka konkretna odredenja koją će podstaći diskusiju i stvoriti predstavu o mogućem a, po svoj prilici, i neizbežnom. Pri tome, treba znati da se svet nalazi u eri koegzistencije raznovrsnih sistema čiji je suStinski predznak izloźenost konkurenciji, realno postojanje na tržištu ideja, potreba, kapitała i kvaliteta i odsustvo klasične državne kontrole u ranijim tzv. velikim sistemima radio-difuzije. Naśa namera nije da analizujemo i vrednujemo nego da nabrojimo i kratko komentariSemo ono Sto je na strani zapisano, poneSto od onoga Sto ćemo i sami koristiti u raspravama o regulaciji/deregulaciji naSih medija. Oslonac u ovoj raspravi naden je, pre svega, u materijalima koję prikuplja, analizuje i povremeno objavljuje Centar RTS za istraživanje javnog mnenja, programa i auditorijuma, odnosno u radovima M. Kun, D. Dobrosavljević, J. Babić-Erleman, M. Kovačevića, P. Vučkovića i autora ovog priloga. Gotovo da smo potpuno smetnuli sa urna da je Jugoslavia (bivSa SFRJ) potpisnica Evropske konvencije o pravima čoveka iz 1950. godine a prema njoj postoji obaveza donoSenja zakon? o dodeli ovlašćenja za radio i TV stanice u okviru resursa kojima raspolaže odnośna đržava. Kao ni mnoge druge deklaracije, ni ovu nismo shvatali previSe ozbiljno a

8]