RTV Teorija i praksa

STRIČEVIĆ: Uzimimo da ja ne želim obnavljanje toga poznanstva? VIŠNJIĆ: Vidiš, a ja znam zašto ne želiš. STRIČEVIĆ; Nije važno što znaš... Izvinite, nije važno što znate. VIŠNJIĆ: Na prvom saslušanju ti si meni skresao u brk da ću se jednoga dana mnogo stideti. Je Г bilo tako? Hajde, priznaj. Da te podsetim: to je bilo u beloj zgradi na Oblilićevom vencu, soba 117. Ja, ja, svašta srao ti mi pretumbali preko glave, moj druškane. STRIČEVIĆ: Pa kako ste me onda zapamtili, druže Višnjiću? VIŠNJIĆ; Eh, kako. Tako Sto mi se nisi dao. Eto kako. STRIČEVIĆ: A ovde radite isti posao? VIŠNJIĆ: Ne, iz Udbe sam ja odavno otišao. Ovde sam radio na organizaciji, kadrovskim pitanjima i tome slično. STRIĆEVIĆ: Vrlo interesantan posao! VIŠNJIĆ: A mislio si da se više nikada nas dvojica nećemo sresti. E, nema, bato! STRIČEVIĆ (naglo, sažarom): Da vas pitam nešto, Višnjiću. Onda na saslušanju nije mi bilo jasno zbog čega ste me uopšte pozvali? Zar ste ozbiljno mislili da sam ja neki špijun? Čiji špijun? Tek sam se vratio iz rata, iz vašeg rata, sa ordenom za hrabrost. VIŠNJIĆ: Imatujedan trik. STRIČEVIĆ: Ali vi ste znali, pre nego što sam ja išta rekao, daje ta moja „prljava prošlost" likvidirana na sremskom frontu. Tarao sam ja iskupio glavu. Tamo su me svakog dana slali 'da poginem, kinjili me, nameštali zamke. Ostao sara živ i - šlus! VIŠNJIĆ: Jesi li ti stvamo toliko naivan čovek? STRIČEVIĆ; Zašto naivan? VIŠNJIĆ: Pa takvi kao što si ti, ti „sumnjivi elementi“, to su najkorisniji saradnici za nas. Ti, kad jedanput počnu da se pravdaju, nikad ne mogu da se opravdaju do kraja. STRIČEVIĆ: Nije loše! VIŠNJIĆ; Ih, kad bih ti ja rekao ko je sve radio za mene, bre, kakvo predratno krem-društvo. STRIČEVIĆ: Na primer, ko? Baš me interesuje. VIŠNJIĆ; Ne mogu momentalno da se setim ... (Ređa šahovske figure po tabli.)

195