RTV Teorija i praksa

STRIČEVIĆ: Meni se šah ne igra, VISNJIĆ: Mogu ja i sam. (Igra sam sa sobom partijn šaha u ritmu dijaloga, kao da šahom komentariše dijalog). Aha, šta beše? Tačno! Pre neki dan pročitam u novinama: Eleonora ... zaboravio sam prezime ... Ona što se übila, možda si čuo... STRIČEVIĆ: Nora Miočinović. VIŠNJIĆ; E, ta. STRIČEVIĆ: Šta? VIŠNJIĆ; Ta - kao bela lala. STRIČEVIĆ: Pazi šta govoriš! VIŠNJIĆ: Aha, znači, znaš je. Pa dobro. Je Г bežala preko granice? STRIČEVIĆ: Ne znam... Jeste. Tačno. 1947. VIŠNJIĆ: E, vidiš, tu je ta tačka. Tu je lomiš i slomiš. A ti - dobro si je poznavao? STRIČEVIĆ; Od detinjstva... VIŠNJIĆ: Uh, majku mu, da sam znao za to ja bih je tebi namestio. Kupila bi ona tebe časkom; ti si takav, slab si na ženske. STRIČEVIĆ: (smeje sej: Bogovski! Nora, Marijana moje mladosti, radi za Udbu. Višnjić završi partiju i poruši figure. VIŠNJIĆ: Što sam ja voleo taj svoj posao! Psihologija, vidiš čoveka, držiš ga na dlanu, analiziraš... Slušaj, raskomoti se pa da popijemo nešto. Posluži Stričevića vinjakom. Nazdravljaju jedan drugom. VIŠNJIĆ: E, ‘ajde, za stara dobra vremena! STRIČEVIĆ: Neka bude. A vidiš kako je to jezivo u stvari. Ne govorim samo o Nori. Zašto, bre, čovek celog veka ispašta za postupke koje je učinio - svejedno kakvi su oni, pametni ili glupi - u osamnaestoj godini. VIŠNJIĆ; E, moj Stričeviću, baš si mi ti neki fdozof. STRIČEVIĆ: Pa zar ja nisam dovoljno platio - na ffontu, A ti me zoveš posle završetka rata, i srozavaš me do dna: vrbuješ me da postanem tvoj cinkaroš. Razumeš ti to?

196