RTV Teorija i praksa

STRIČEVIĆ: I ne samo to. Ti mene teraš u inostranstvo, u emigraciju, da tamo prodajem svoj projekat. VIŠNJIĆ: Majku mu mrtvu! Tačno, slažem se s tobom. STRIĆEVIĆ: Šta meni preostaje? VIŠNJIĆ: Moraš da se boriš. Da ratuješ. STRIČEVIĆ: Vidiš, ja sam to hteo. Hteo sam ovde - a ne u Nemačkoj ili Francuskoj - tim radom na projektu da dokažem nešto, da rasteram sve svoje košmare, sve što me grize. Jer mene mnogo grize sumnja. Grize me u stvari celo vreme, ali sada više nego ikad. Imam li ja, ja kao ja, ja sa puterom na glavi, četnički simpatizer, borac disciplinskog bataljona - imam li ja prava da se ovde, u ovoj zemlji, razmašem? Da tražim te ogromne pare za jedan rizičan projekat? Pare su tu izraz poverenja, nisu same pare u pitanju. Hajde, kaži pošteno, imam li prava? VIŠNJIĆ; Ti si lud! Pa ti si kao čovek i kao naučnik... STRIČEVIĆ: A stvari ipak idu tako kao da nemam prava. Mene übija sumnja da se meni ovde ne veruje. Ja sam übeđen; da je na mom mestu neko za koga vi kažete ~naš čovek“, da je on na mom mestu, njemu biste ipak našli pare. Našlo bi se čak i kad bi on bio tri puta nesposobniji od mene. VIŠNJIĆ: Nije tačno. Nije u ovom slučaju tačno, mada je inače... STRIČEVIĆ: Ako ne lažete mene, onda vi lažete sebe. Onda vi ne znate šta hoćete sa ovom zemljom. Zazvoni telefon. VIŠNJIĆ: Alo, ti si, Mirko? Šta kažeš? Dobro, dobro... Sad ću ! ‘Ajd zdravo. (Stričeviću): Sačekaj jedan trenutak, ođmah se vraćam. STRIČEVIĆ: Trebalo je već odavno da odem. VIŠNJIĆ: Zapričali smo se - kao Ijudi. Stričević razgleda na pisaćem stolu Višnjićevom brošure o pecanju. Onda se seti da telefonira. STRIČEVIĆ: Alo, je 1’ centrala Instituta? Nađi mi Jasnu Pajić... Kako ko? Stričević, brate. Ja sam... Ma šta je tebi? Sad se prvi put javljam. Misli malo! Kad se vrati Jasna, kaži da sam se javljao. A Lale, je 1’ tamo? Šta kažeš? Nije. Dobro. Ne, namam nikakvu poruku za njega... Hvala, do viđenja.

199