RTV Teorija i praksa

STRIČEVIĆ: A vi - opet zbog penzije? ĐOKIĆ: To je uređeno. Ovoga puta došao sam u Beograd zbog tebe. STRIČEVIĆ: Da li sam to zaslužio? ĐOKIĆ: Ja neću da uvijam. Ostalo je nešto prošli put... To mi ne da mira... nešto neizrečeno. STRIČEVIĆ; Mislite? ĐOKIĆ: Da. STRIČEVIĆ: Mislite, ja nisam izrekao? ĐOKIĆ: Ti, naravno. STRIČEVIĆ; Mene i Jasna i vi stalno hvatate u nekim lažima. ĐOKIĆ: A propo, šta je s Jasnom? STRIČEVIĆ: Napustila je Institut. Ne znam. ĐOKIĆ: A, nju si ti strašno pokosio one večeri. STRIČEVIĆ; Čime, profesore? ĐOKIĆ: I ja sam lud. Ali nisam ni slutio. Ne bih inače otpočinjao STRIČEVIĆ: Nije to više važno. ĐOKIĆ; Ja nju razumem zato što i mene samog veoma pogađa tvoje držanje. STRIČEVIĆ (opominjući): Profesore, ja zbog vas izbegavam taj razgovor. ĐOKIĆ (insistira): Neke važne stvari ja sam tebe hteo da pitam kao otac. STRIČEVIĆ: Ali kao otac vi treba pre svega da odgovarate na pitanja. ĐOKIĆ: Ako mogu... STRIČEVIĆ: Ne, profesore, ne možete, ne verujem da možete. ĐOKIĆ (zaintačeno): Dobro, sam ću postaviti jedno pitanje: Je li moj mlađ.i sin umro ogorčen na mene? Je li, Stričeviću? Pauza. Piju kafu. ĐOKIĆ: Dakle? STRIČEVIĆ: Jeste. Zar vam već nisam rekao da je umro tako... u pustinji. ĐOKIĆ: Ali ja, Šta sam mu ja skrivio?

202