RTV Teorija i praksa

STRIČEVIĆ: Krivi ste: i vi, i moj pokojni otac. Krivi ste. Vaša generacija. Reč jednu niste nam rekii kako da živimo u toj krvavoj gužvi posle 1941. godine. Nemci, nacija, komunizam. Na koju stranu da krenemo? ĐOKIĆ: Tu niste u pravu. STRIČEVIĆ (vikne): Kuda da pođemo sa sedamnaest godina? Odgovorite, oče, profesore, odgevorite? ĐOKIĆ: Stani, pre svega ne viči i ne uzrujavaj se. STRIČEVIĆ Ne, vi niste ni hteli ni umeli ništa da kažete. Vaša poruka, vaša Stafeta?! Pa vi sami niste znali kuda. Pojma niste imali. To sam ja shvatio. Vi - i sudbina naroda?! Idite molim vas. ĐOKIĆ: A, mladiću, izvini, nećemo tako. STRIČEVIĆ (gorko): Ja vam to sada ne zameram. Zaista ne zameram. Ali mene ta tema ne interesuje više. ĐOKIĆ: Godine 1913, u novembru, rekao mi je Jovan Skerlić: „Slušajte, mladi Đokiću... kakva književnost, kakva nauka!? Rat, oslobođenje jugoslovenskih naroda - to su pravi narodni zadaci. Mi moramo da učestvujemo u tome. Basta sa neozbiljnim stvarima.“ I od onda, gospodine moj... STRIČEVIĆ: Jao, zar opet iz početka?! ĐOKIĆ (patetično): Od onda pa tako reći do ovog časa moja generacija služi narodnoj stvari. A ti tako - kao da smo mi neki odrođeni, neki paraziti? Je li? A koliko nas je poginulo samo u Prvom svetskom ratu. Naravno, naravno, šta se posle napravilo. Mi nismo krivi za tu prvu Jugoslaviju. Mi smo najnezadovoljniji bili u njoj i najpotisnutiji. STRIČEVIĆ: (pokušava da ga zaustavi): Profesore, molim vas! ĐOKIĆ: A onda, u ovom ratu, naši vojni saveznici pogađaju se oko nas kao na pijaci i prodaju nas Rusima... STRIČEVIĆ; Dosta! Ne mogu da slušam. Dosta! (Pokrije lice rukama.) Stričevićeva kuča, dan. Zvono dugo i prodorno. Krupni plan: Stričević se budi kao iz nekog košmara, trlja čelo, otvara oči. Cuje izdaleka neki dijalog i ne veruje ušima. JASNA (off): Tražimo doktora Stričevića. Je li kod kuće? ZENA (off): Izvolite, on je malo prilegao. Sad ću ga pozvati.

203