Rustem i Suhrab, str. 159

РУСТЕМ И СУХРАБ

75-

Рекб би да је Судњи Дан дошао,

Када је радост из срца побегла! Техемтен дође са сандуком опет

Сухраба лава пред велможе храбре.

Одмакну даску и отвори капак,

Па диже покров с младића пред оцем.

Кад јунацима Сухраба показа,

Кб да се с неба мрак на земљу спусти!

Све што ту беше, и старо и младо,

Женско и мушко, све одједном клону:

Сва лица модра, сва раздрта руха,

Сва срца болна, а главе у праху.

Сва палата се претвори у одар,

Откада јунак у свој сандук леже!

Рекб би: то је силни Сам и снажни,

Заситио се боја па је заспо!

Рустем га опет покри жутом дибом

И спусти капак од сандука тесна.

„Ако му, рече, златан гроб уредим

И црни мошус око гроба проспем,

(ООстати неће кад не буде мене,

А како могу да га не сахранимг“ Гроб му ископа у копите виду,

А од кукања за њим свет ослепи.

Стеса му сандук од алоја стабла

И удари му обруч позлаћени.

___По целом свету рашири се прича,

Како је јунак погубио сина.

До на крај света све се тугом ови,

Когод је чуо, у жалост се баци.

Тако јунаку прође више дана,

А весеље му ни близу не дође.

На концу Рустем прегоре младића,

Кад јадан виде да му друге није. Колико јада почини судбина,

Колико мрља остави на души!

Ко има мудар и уман на свету

Да прими ове- ударце судбине2! Кад Иранцима глас о тому стиже,

Одмах их туга кб ватра опече.

2755

2760

2780

2790