Seljački kredit : fakta, misli, kritika

92

Могућно је због тога, што наш сељак сматра дуг не за правну већ за моралну категорију. Кад сељак зајми, то је велика церемонија Ако је по облигацији, онда имамо исписивање, потписивање, закрштавање и оверавање. А ако је по меници, онда се морају да нађу жиранти, а то је велики посао. Од свега тога сељак разуме само једно, наиме,-да се задужио и да се дуг има да врати на време. У Србији постоје две врсте сељака: патријархални и пилићар. Патријархални сељак сав је у традицији, цео његов живот је углавном нормиран традицијом: ваља се, не ваља се. Колика је морална величина нашег сељака, најбоље нам показује његово вршење дужности за време рата. Сељак као забушант, то је реткост. Патријархалном сељаку насупрот стоји пилићар, потпуно ослобођен традиције и сав рационализиран, али не филизофски већ политички. За њега је обавеза не морална категорија — пилићар се не брине много о моралне прописе — већ једна строго формална, писмена обавеза, која важи само тако, ако испуњава све услове. Као што трговац може мирно да одбије исплату менице, којој недостаје један од осам битних услова, а да не рескира велику моралну дисквалификацију, тако и пилићар сматра, да се свака обавеза може да не плати, ако се при неплаћању може да ушанчи иза закона. Правни поредак је шта гађо за њега. Пилићар је систем а, како би рекао Француз, систем протурања, како би рекао Насрадин хоџа, и довијања, Изврдај, ако се може, то је његов руководни принцип у тражбеним олносима. Сасвим је природна последица свега тога, да патријархалан сељак добија кредит на меницу и од банке- под условима, који одговарају дотичном месту, а да пилићар, поред самога Београда, плаћа баснословну камату.

Оскудица капитала влада и данас у Србији, влада и у целој земљи, али много мање. У Србији би била још много већа оскудица, нарочито одмах после рата, да нису хрватски новчани заводи дошли у Београд са својим великим