Seljak mali kralj : iz života seoskog siročeta

Милорад је био добро дете и док му је мајка била жива није осећао велике текобе, али кад му мајка умре, тек онда виђе шта је изгубио, јер је она била од особитих жена: вредна, добра и поштена, па би своме Милораду, своме јединцу, својој нади, увек товорила: „Рано моја, буди вредан, добар и послушан, па ће те Бог чувати, а људи волети; немој да се угледаш на оца, јер он, видиш и сам, неће ништа да ради, а оно што ми зарадимо и скунаторимо узме па попије“. Отац и после смрти своје жене мало се о Мило раду бринуо, него је лињао по селу, носио аброве, обилазио казанице, славе, свадбе, даће и све друго, где се је могло чути, појести и и попити, а Милорад је више пута и гладовао и ишао го и бос, а много пута добијао јеин батине, кад би му пијан отац долазио кући.

“Тежак живот и глад натераше Милорада, да и он почне скитати по селу, али му то не беше ни најмање пријатно, а нарочито, кад та другови почеше називати скитницом, њему се смрче пред очима и даље немогаше то издр жати, него поче размишљати: шта да ради» и једног дана размишљајући о томе, дође на мисао, да себи одузме живот, али како» где

"и на који начине

Истина учитељ је приметио: да је Милорад ослабио, постао неопран и ритав, после смрти мајке му, те је почео на њега више да обраћа пажњу, јер га је много волео, пошто је Милорад био врло добар ђак и послушно дете, па је и ђацима говорио, да га пазе и да га не дирају,

ко може и да га помогне.