Seljanka

~

Кад родитељи буду овако неговали своју младу децу, онда се неће чути тужба наше деце на рђаво проведену младост, а ја вам, сада драге сељанке, ради поуке, доносим тужбу једног нашег јединчета, које се љуто наплашило због претеране и неразумне љубави своје матере. Чујте његове тужбе:

„Погледајте ме, молим вас, добро. Видители како сам бледа и попијена, плашљива и невешта» Груди су ми удубљене као у ципелара, а на ребрима имам чворове као калуђерске бројанице. Руке и ноге моје су, погледајте, прави прутови. Суве, нема на њима ни за динар меса, а сланине ни као у комарца. Ја сам вам цвет који у подруму расте, блед, жут, уздише за сунцем и добрим ваздухом.

Зар бих ја била данас таква да ме је моја нана (мати) пустила да живим као сретна американска деца или ма и наша циганчад> Ја им свима завидим. Моја нана ме је одвише чувала. Чувала ме је баш од оног што је за децу најбоље: од сунца, ваздуха, игре, купања, санкања и тоциљајке. Ако хоћу да отворим прозор нана виче: јаој, промаја је. Ако пођем напоље: јаој, озепћеш. Ако хоћу да идем боса: јаој, смрзнућеш се. Ако хоћу с децом да се игргм; јаој, пребићеш ногу. Ако хоћу да се купам: јаој, удавићеш се. Ако хоћу у соколану: јаој, сломићеш врат. Увек јаој и увек немој. ;

Нана ме чува од онога што ја највећма волим, не да ми да будем весела. Вечито ме само кључка да једем, а од чега ћу имати глади кад се никад не истрчим и не заморим, кад ме никад сунце не опали и добар ваздух не опије. И вечито ме утрпава. Никад јој нисам доста топло обучена. Ето, погледајте, како ме је данас натентала и ако није цича зима, није боље обучен ни онај ко путује у Сибирију или тамо гле је вечити снег и лед. Топла капетина на глави, марама и шал на врату, па онди кошуља, кожни пршњак, две рекле, кожом постављен капут, дебеле рукавице, затим зимске чарапе, два пара обојака, постављене чизметине и још, Бог свети зна, шта све има на мени. Није онда чудо што се знојим целог дана као онај чича што ложи казан на лађи. Ја сам вам жељна свега. Моја крв цвили у мени што не може никад да се запенуша. Моје танко месо плаче за мало рада и игре. Моја јадна плућа уздишу за чистим ваздухом. Моје бледо лице жуди за топлим сунцем. Моја сува кожа непрестано јауче за бистром водом.

Добри људи и жене, волите своју децу, али ваша љубав нека не буде неразумна и слепа, као што је љубав моје нане, подајте својој деци ваздуха и сунца, игре и забаве, да не чаме и вену, као ја. Молите моју нану да ме пусти, без страха у слободу, међу веселу децу. Верујте ми, нећу пропасти. Осећам да ћу оживети, ојачати, зажарити се у лицуи добити лаке ноге, као Срна. Пустите све нас, мале робове, из тамнице, па ћемо вас благосиљати и по сто пута пољубити у