Seljanka
ОПАО НИМ ПИ .
о
Кад стигоше у гробље и крај отворене гробницн спустише мртво тело, а старац јекну.
Зар већ»! : -
Па диже руке горе...
— „Свештеник читаше последњу молитву и ситном земљом посу мртво тело.
— Стој, попо! — рече старац, а укочени му поглед гледаше у мутно небо, а ветар развејаваше његове беле власи. —
Стој! Хоћу да је још једном целивам!...
Зар она била мој мој очни вид, па да се тако лако растанемо 2!...
Па се трже од оних што га држаху ипође право гробу.
Држ'те га! — рече попа — пашће у раку.
А старац јетко одговори:
— Нећу, не бој се!.. Није то мени бог рекао... Он је. узео овај ружин пупољак а слепога Бранка осудио да живи.!.,....
Па паде на мртваца и стаде му говорити:
— Очи ђедине!... Златна јабуко!... Зар ме тако оставић,.. А твој ђедо, куда ће онг... Куда ћу ја сада, кад је мени Бог дао вечну ноћ!... Голубице!... Ласто!.. Кажи ми само једну реч!... Протепај што било!.. Зар се не сећаш како је ђедо волео чути твој глас више него славујев!... Милице!... Ђедо је жедан, дохвати му воде!...
Онда је окрете љубити. А онај свет око њега проплака. Нико не имаде срца да га отргне од његовог блага.
Певачицо моја!.. Ко ће ђеди песмице певати!.. Ко ће га разговарати»...
И ти баш ћутиш!.. Добро, добро!... Ја ћу пасти.. убити се... сломићу ногу!,..
Милице, препелицо моја!... Зар ти није жао слепога ђеде»
— Чича Бранко, доста је!... приђе му један сусед. Шта ћеш,. Божја воља!.. |
Немој!.. Хајде устани!.. Хајдемо кући....
— Кући2... рече старац. — А где је моја кућа!... И шта ћу ја тамо... Да су оно царски двори, сад ми ништа нису. Могу дуварови бити од драгог камења, слепац не види!... Моје је благо овде!...
И опет паде по мртвацу...
Али га дигоше и поведоше. Он је чуо како земља пада на мртвачки сандук, па само диже слепе очи к небу.
— Господе!.,. Господе!... Зар ме осуди да и ово дочекам!
— Не греши душу! — рече му попа.
— Попо!... Па човек сам!.. што је Бог дао. грех!... А ја морам!... Знаш ли ти шта сам био јар... Ја сам имао два сина, па Бог узе једног!... Хајд; хвала му! Његова воља!... Ол узе другог, али ми остави њу!... Узе ми очњи вид... Место јасног дана дадо ми мрку ноћ. Али је у тој ноћи сијала моја звезда, моја унука Милица, као јарко сунце!... Ја сам