Seljanka

"овакав течај. Женски покрет је радо излазио у сустрет овим жељама. У Скопљу је отворен прво домаћички течај за свршене учитељице Брегалничке области, за који је Женски Покрет добио помоћ од Академије Наука. Тај течај водила је г-ца Даринка Лацковић са г-цом Станом Томић. Други течај отворен је у Скопљу, за девојке из саме вароши, које су се пријавиле у тако великом броју, да је било довољно ученица за два течаја. Тај течај водила је управна чланица Женског покрета, г-ца Станислава Јовановић, са гцом Станом Лазаревић. Велико уживање било је посматрати, са колико су воље и љубави за овај посао, радиле ове младе девојке. И ако су им нокти били удешени по последњој моди, радиле су оне све домаће послове и прале судове, као неке старе домаћице. Успех овог течаја био је огроман. За ово се има захвалити Хигијенскох заводу у Скопљу, који нам је био уступио зграду, што врло много значи за овај наш рад. Поред тога, Хигијенски завод доделио нам је и лекара који је предавао ученицама хигијену, а у случају болести и помоћ указивао. Уживајући овако издашну потпору Хигијенског завода, наставнице су радиле са већом вољом. Колико је успеха по«казала г-ца Јовановић, види се и по томе, што је после овога, "одмах отворен и. други течај у Скопљу. Велика би срећа била, кад би се у свакој вароши одржавали ови течајеви, што би несумњиво допринено да бракови буду сретнији и задовољнији.

Дај ти мени дијету

Многе наше ученице — сељанке, кад дођу у школу, првих дана тугују за кућом. Није ни лако оставити своје миле и драге, и поћи у непознат крај, у непознату кућу. И сампут нарочито утиче на њих. Многе том приликом путују први пут железницом, а при том долазе из удаљених крајева. Још теже подносе вожњу лађом, којом се многе тада возе првипут у | животу. Пред улазак у лађу, обузме их неописан страх, и тек кад лађа крене, оне увиде да нема ничег страшног у томе.

После свих ових великих промене, кад стигну у школу оне су уморне, тужне, и почињу да губе апетит, што траје "само два, три дана. Једном се догодило да је једнна ученица „из Санџака — звала се Ката — сасвим престала да једе, и