Seljanka

10

прими двадесет динара! Шта ли је то било на тепсији: Дудињке нису. А ко би још дудињке куповао Јагоде исто тако нису. Личи на купине, али вису ни купине, јер су купине црне, а ово је било црвено као крв а, после, купине још нису зреле. Све га је копкало да дозна, шта је то, што чак и апотекар тако радо купује и добро плаћа. И Сима се реши да упита ону жену шта је донела у тепсији. Зато остави волсве и кола за један часак пред апотеком, па пође за оном женом и брзо је стиже. — Ама, снајо, не замери ми, што ћу те нешто упитати, — отпоче Сима, жена га погледа зачуђено, али застаде и рече: Питај. — Шта ти оно беше у тепсији, што мало час продаде апотекаруг — Малине, — одговори жена. — Како рече — Упита Сима. — Малине, — понови жена. Сима дотле није знао шта су малине, те опет упита: — А шта су то малине» Онда му узе причати, како малине код ње расту у градини, како добро рађају, како сваке године узме за њих лепу пару и од Косте апотекара, а и од многих госпођа у вароши. Сима се свему томе чудио, па је окупи пигати: како се гаје малине, могу ли и код њега расти, треба ли им велика нега, колико рађају, и све оно, што је могло занимати човека, који је први пут чуо за нешто, што дотле није знао, а што се, ето, тако добро плаћа. Простодушна жена све му је причала, што је знала о малинама. Како јој син Мића пре неку годину радио у Привреди, како му је г. економ дао триестак шибљика од малина и научио га, како се то сади и гаји, и како ево већ две године она узима по банку две преко лета само за малине. Сима је све то врло пажљиво слушао. Па и сам науми, да огледа с малинама. Зато опет упита ону жену: — А да ли би г. економи мени дао те шибљикег — Незнам. Али ми мој Мића каже, да је „Привреда“ за то и начињена, да нас сељаке научи, да разумније радимо своје послове и да умемо гајити и оно, што до сада нисмо умели, а што се добро исплаћује. Сима лепо захвали оној жени, па се врати колима и воловима, и пође кући. Мислећи на малине, заборавио је да купи соли и опанке. Он је непрестано мислио о томе, како је то лепо: засадиш пуну градину тих шибљика, па кад буде преко лета, а ти само напуниш тепсију, па у варош, па теби апотекар одмах за оно мало малина по десет двадесет динара у руке. А не овако: издангубиш два дана, ломиш кола, мориш волове, сатираш шуму, и опет, кад дотераш дрва у варош, нико ни да те упита за њих. Само се Сима бојао, да га господин економ неће одбити. Како је пут, који је водио из вароши у Симино село, пролазио баш поред самога срескога расадника — „Привреде“, како су расадник свуда у околини звали, Сима заустави кола пред расадником, па поче звати на вратницама економа: — Господине економе! Економ изиђе. На глави му велики сламни шешир, а у рукама држи малу мотику, којом је нешто плевио по расаднику. Сима га неповерљиво гледа.

а на