Seljanka

5.

него. је лекар давао. и лекове, и из једнога пешкира -одвеза два жута дуката и даде лекару, па с дететом седе у кола, и Славко ошину коње и потера кући,. "у село. |

„За неколико дана детету је било боље.

_ Славка је једнако то мучило, што његова. мајка нехте пребајати детету, те једнога дана уђе мајци, да је упита.

Баба-Стамена је баш пребирала неке траве.

„Славко се мало снебивао. да отпочне; дуго је гужвао прстима пеш од гуња, али напослетку развеза:

— Ама, најо, не замери, ја бих те нешто питао...

— Шта тог — готово се осече баба-Стамена на „сина. |

— Шта ти ја и моји учинисмо криво» Чиме те "увредисмо> Баба-Стамена је гледала зачуђено у Славка. Није разумела, шта хоће овим да јој каже.

— Ти целоме свету поможе, а пре неки дан, кад мој Маша хтеде да заковрне, не хтеде ни да му обајеш! — јадиковао је даље Славко, а гласом утањио, готов да заплаче. — Ако смо ти, може бити, јами Милена што и скривили, дете ти није ништа учинило. Што њему не хтеде помоћиг....

Ту Славко пресече. Поче га нешто давити у грлу, а у очи му навреше сузе.

— То ли тебе мучи... насмеја се баба:Стамена,. ЈЕ, лудо моја. Што лепо не питаш, па да ти твоја наја каже. Нисте, благо мени, ви мени ништа криво учинили. Наја ваша срећна је, што вас има. Али Машану нисам бајала, што је био врло болан, па му је требало. што пре помоћи, а моје бајање не помаже. Славко је само зачуђено гледао у мајку, па је упита: — Како не, помаже» Зар ниси толикоме народу бајала и потпомагала, а моме детету не хтедег — Е, мој сине, — говорила је баба-Стамена, — лако је туђину бајати.. За туђином срце не боли. Али ово је моја крв. Ја ти,, сине, не знам ништа у болести. Ту могу помоћи само. Бог и доктор, који је нарочито учио, како се болни. лече, ; ИН и

__ „Славко је стојао као запањен. Он је веровао, да _његова наја све зна, да у свакој невољи може помоћи. ,