Seljanka

5

то срамота да се зна у кући да се приближава време порађања.

Новорођенче на селу оставља се обично на бригу баба и надрибаба. Одмах по рођењу подвежу пупак врпцом од вуне или конопље, затим то пресеку нечистим маказама или ножем па и српом који стоји сакривен на тавану и чека своју жртву! Окупају га, најпре у хлад“ ној води, јер постоји народно веровање да ако тако учине неће никада осетити хладноћу. Безброј болести прете детету, безброј мана може стећи, које могу дете за цео живот да упропасте или му донесу смртоносну болест. Наше мајке на селу требало би више просвећивати у погледу порађања и погледу хигијене, само је мало оних који иду по селима чешће, а мало је и оних који виде шта треба селу дати. Има много начина како би се сељанци помогло, али има мало особа које би се примиле тог дивног и корисног рада.

Подигнимо Сељанку као мајку, супругу и дома-

ћицу, па ћемо добшти напредно село и напредан народ:

Не псуј!

У нашем народу влада једна врло ружна навика, а то је — псовање. Псују сви: и стари и млади, и жене и људи, па се чак и из устију чисте и невине дечице чује погрдна реч. Куд год пођете, свуда се чује псовка, почев од механе, па на улици, у кући, не само "сељачкој, већ и господској, чак и у порти цркве ружне речи не силазе са устију људи. Псују и онда кад се „љуте, и онда кад су радосни, кад су пијани и кад су трезни, псују, не примећујући сами то, јер је то већ ушло у навику, постало нешто, без чега се не може бити.

Наш народ је познат због тога што псује не штедећи ништа свето, па чак и оно име које сви људи највише поштују, чак се и то име Мајке Божје чује у псовању.

Па зар је то лепог! Зар да нам псовка буде обележјег! Ако ми хоћемо да наш народ буде исто тако жултуран и напредан, као што су други народи запада