Seljanka

6

и севера, морамо се борити са тим да излечимо ову болест псовања.

Зар ми можемо очекивати неке среће и успеха у пословима кад све почињемо и завршавамо псовком, иако не желећи да некога изгрдимо. Чула сам једну стару сељанку која је говорила после трагичне смрти нашег љубљеног Краља: „Ето, убише нам Га, јер смо увек само псовали, па чак и Мајку Божју псовали.“ Можда је и имала права... Јер не смемо ничем добром да се надамо, ако будемо увек псовали.

Зато, обраћам се вама, наше добре сељанке: мајке и девојке, борите се са том болешћу, учите вашу децу још из малена. да не псују, не употребљавајте саме ове ружне речи, које само понижавају човека. Па и ви, девојке, које треба да сте узор чистоте и лепоте, не мојте никад псовати, јер то вређа ваше чисто девојаштво; учите ваше сестре и браћу да онито не раде.

У нашој лепој домаћичкој школи Краљева Фонда никад се није чула ружна реч, зато су је сви поштовали, зато су њене ученице и биле тако добре и чи– сте. Ја мислим да су они и кући својој однели то сазнање, да је псовка врло ружна појава и да и другима, а најпре својим укућанима то говоре и боре се са том, поштеног човека, недостојном навиком.

И тако, наша добра сељанко, не дај да се у твојој кући и из устију твојих укућана чује ружна реч, и

сама показуј пример тиме, што је нећеш никад упо-

требити! Марина: Бамицки, учитељица Свирач — НАСТАВАК = — Није ништа. — Ама то не може бити без ничега!... Што си тако црвенг... Раде окрете главу, и ману на њега руком. — Није ништа!... Глава ме нешто боли... Месец се:

пробија кроз облачке, по нека звездица сјаји између обла-

чака; птице цвркућу у чести; из села сечује лавеж паса и

· као неки говор...

Рада се налактио крај ватре, па будан сања.... Миљана,

Миљана, и само Миљана!... Њене га очи гледе и греју, мило: