Serbska pčela

45

сужден!«) народа СербскогЂ ; сшанимо' см^до у ред!» сђ другима; кажимо лсно име свое, и повшоримо га сђ благородномЂ гордосгат. 10. Мм немамо нужде приб^гавати кт> баснама и изммшлешнма подобно Грцмма и Римлннима, да бм наше происхожден1б возвмсили} с лава е блила колевка Сер(>алл ђ а по51>да в^стница ( јшпгл нЂтаогН. Римско Царсшво познало е, што су Славени ; ерЂ су они дошли и разбили н ^гове воиске. Исторхцм византјиски говоре о нашимг. предцмма, као о чудеснммг. лгодма, коима се ништа ни 6 могло противити, и кои су се отликовали отпђ други с ^вернм народа, не само свошмђ храброетт, но и каковммЂ вшпежскимЂ » добродуопемЂ. Ирои наши много су пуша игралисе и забавлнли ужасомЂ нову схполицу св1;та} требало имђ се само нвити подђ спгћнама Цариграда, да бм данакЂ ошђ Царева Гречески получили. 11. У еданаистомЂ в^ку Серблви свагда превосходни храброст1Н), ни су понЗзчеМЂ у> ступали другимЂ ЕуропеискимЂ народма и у просвЈцценш, имашћи по закону пгћсну свезу сђ ЦариградомЂј и до времена НеманЈ бђ1ле су преведенне на Славенск1и езмкЂ многе Греческе кнвиге. Кђ чести твердогЂ СербскогЂ характера служи то, што ЦариградЂ нигда ни е могао присвоити себи пол11тческогЂ вл1дн!а на отечество наше, Жупани, Кнезови и КралЈви лгобили су разумЂ и науку Грка, но свагда су гошови бмли, особмто доцше, ору-