Sion

170

Леонтије. За њега се мисли, да је издао Турцима Методија, и да су поводим тим, неки у Цариград писали, куда је био Леонтије отишао, овако: „постарајте се, те тога одеубицу ношљите, јер овамо немамо владике." Еад се Л.еонтије вратио из Цариграда, Срби су увелико ратовали и били се с турцима. Но Леонтије, као Грк, није припадао броју народних љубимаца. Особито кад у Србију дође Родофиникин , руски посланик такођ« Грк, митрополит се Л.еонтије сасвим одвоји од народа. Он ни најмаве није симнатисо народном устанку, нит је он учествовао у њему, као остало српско свештенство него је једнако живео у Граду с Турцима, докле га год нису предали (т. ј. град) Србима. После је имао обичај да се меша у народне ствари, да преседава у Савету и да руководи радњу руског посланика. Србима није повољно било, што се Родофиникин удружио био с Л.еотијем, па су из њихових тајиих састанака по ноћи," изводили свакојаке слутње. Наши писци саомињу, да је митрополит РодоФиникину говорио, да су Срби људи прости и дивљи, с којима се ништа не може учинити, и као да њега, митрополита није било, они би одавно пропали. Родофиникин је у свему веровао владици 1 ). Зато су Срби гледали на митрополита, као на издајника, па му се нису јако поверавали. Он је истина у многим ириликама помагао Карађорђу, и у нечему старао се о уређењу цркве српске, али је све ово мала заслуга према ономе, што је он онда мого учинити и као српски архијереј и као пријатељ РодоФиникина. Он је седео на столици митрополита београдског све до 1813. год. Еад је Карађорђе видео, да се више не може борити с турцима, а велики се везир већ примицао с војском к Београду, он онда с Недобом Филиповићем и секретаром ЈаниКијем пређе на аустријску страну. С њим је прешо и митрополит Леонтије Овде нам ваља напоменути да су Срби још у прво доба ратовања, почели заводити нешто мало школа и учити децу ') „Србија и Руспја," Н. Попова; у Београду 1870. год. I. стр. 29.