Sion

278

што су пуштали поједине да се склањају римскоие папи; јер тиме су дали повода да овај с дааа на дан шири своју област а у исто време и пагубну централизацију, која је после у цркви Христовој, особито на истоку, произвела толико јада и нереда. Из црквене повести I. II. и III. века види се да источно епископство није имало снажна средишта, које би се одупрло насиљу римских папа, а усљед тога и зачела се римска духовна централизација. Еонцем Н-ог века истаче се важно питање, т. ј. кога ће се дана славити Ускрс. Ово питаве породи расколништво и цепање на истом истоку; Виктор, папа римски ту се уплете и покуша, да привуче на своју руку великог браниоца хришћанства св. Јустина, али у залуд. Цркве западне, или Риму подчињене или Римом подстакнуте бацише проклество на источне епископе, а ови им вратише мило за драго и тако ово питање оста нерешено све до сабора Никејскога. Ужасна прогонства, која десет пути заокупише Христову цркву на сва четири краја крволочног римског царства, судећи по историји, нису толико оштетила иодземни, тамни рад папске столице. Овде ваља бити праведан и признати, да већи део римских епископа за прва три века беху мученици за веру; али је ова столица била толико примамљива, да су се многи за њу отимали. Многа'одлична лица у самим палатама царским беху тајни хришћани; не беше тајне у Риму сакривене од папа римских, они су их сазеавали или од дворника царских, који беху хришћани, или од богатих госнођа римских, које обраћајући се у веру Христову полагаху у руке римских папа своја огромна имања. Цесари римски добро су увиђали опасноет, која им прећаше од ове тајне духовне области, и упињали су се да је истребе, али им не пође за руком. Крволочни Деције чувши одбор св. Корнеља папе римског, тужним гласом пред својим саветницима и пријатељима овако је јадиковао: „Волео бих, да се је који велможа с оружијем у руци дигао против мене, него што је у Риму постављен мисник божји. Ј ) ') 8. (Лрпапиз ер1з1. 52. а<1 Ап1ошапит ра§. 69.