Sion

315

себи створи устав и у њему призна личну слободу својих грађана. Друштво, то јест, народ никакав не може обстати без управе; управа и устав то су мерила народне свести. Народ преко својих заступника, слободно изабраних, у договору с владом ствара законе политичко-грађанске и све остале уредбе нужне за обстанак и развитак друштвено-државни. У овим законима и ^редбама држава гледа да обезбеди опште интересе, зато и простор личне слободе законима и установама по околностима означава. Кад грађаннн, члан уређеног друштва, потпуно задовољи захтеве друштвено-државне он је подпуно слободан да себи избере положај у друштву какав хоће и жели. У томе га држава не сме без очевидне неправде спречавати. По начелима горе — споменутим човек је дакле у друштву обвезан, да пре свега тачно врши дужности грађанске а кад ове изврши, да промишља о својој будућности онако како му се боље свиди. Усљед тога видимо у друштву разна занимања; неки постају трговци, неки занатлије, неки ковачи, неки адвокати и т. д. Кад је дакле слободно у држави грађанину бирати себи занимање по свом дичном убеђењу, за што не може бити слободно изабрати за се сталеж калуђерски, располагати својим имањем поштено стеченим на свете цели? Ми овде не говоримо о калуђерима српским, јер они до сада, хвала Богу, уживају признање од државе и уважење народње, ради стечених заслуга; ми ово важно питање о калуђерству претресамо само у опште, и позивамо се на северне Американске државе, где држава не имајући ни једног верозакона ипак их све поштује, у личну слободу не сме да дарне. За то тамо на темељу државног устава и цветају заводи а одатле и држава и друштво вуку велику корист. Кад би која црквена установа у држави рушила ред, скренула са својих правила, тада држава има пуно право, да извиди како установе и заводи црквени стоје, одговарају ли својој цели, али се држава само тада сме уплести у ствари тесно скоп-