Sion

322

ске, једногласно тврде, да нема народа под сводом небеским, који незна о Богу, који неунравља свој живот но законима морада и неудешава своја дела и своје одношаје према својима и бдижњнма ио некој унутрашњој нарочитој заповести. „Човек, вели Тертулијан, рађа се побожан; шта више његово одгајање еије ништ# друго до развиће хришћанске религије , која му је богом у душу задахнута још у утроби своје мајке." Да споменемо неколнко славних људи из различних нација и различних времена, како сви једногласно у овом правцу говоре и тврде. Хришћанске светитеље и велике мужеве апостолске ми ћемо овде изоставити, јер овим чланком нишанимо на човека, који у њих неверује. То сведочи мантија, коју је он са својих леђа скинуо и под ноге бацио то сведочи крст, кога је он од својих груди одтурио. „Ја сам мислио, пише Ж. Ж. Руссо, да човек и без религије може бити добродетељан , но време и искуство доказаше ми, да сам био у заблуди. С тога данас свечано исповедам, да човек без религије неможе бити ни поштен ни добар." Научењак Поле ставља овакво питање: „дал ? би могло да опстане дуго једно друштво, које би било склопљено од самих безбожника," па на ово одговара: „ако је могуће да шака песка, без воде и без креча , може у отвореном пољу опстати у пркос силног ветра, онда и друштво безбожничко може да се одржи." „Тако звана чиста, експериментална ФилосоФија, или ти материјализам, пише госпођа Стаљ, преобраћа мисао у чувственост, морал — у личне интересе а сву природу — у механизам." Овим речима она живо црта сву зграду данашњих материјалиста, који грде све што је ван домашаја њихове науке заборављајући да материјализам, по науци Волтера, в рбује у своју војску само прашчиће Епикурове. „Ствар чудновата, кличе Монтескије, мислио би човек да је предмет религије блаженство само онога света, а она у исто време руководи нас к срећи и овога света.