Sion

396

вом самољубљу. На посдетку, неки говоре: утврдите дете и младића у правидама части и наравствености, па онда нема сумње, да ће из аега изаћи поштен човек. Но правила сама по себи, редимо могу и бити по својој унутарној садржинп истинита; али, што нам јамчи да ће се та правила прилепити, прилагодити срцу и савести младића? Искуство нам сведочи, да најплеменитије мисли, најбоља правила, остају у нашој памети; но та правила могу остати у нашој памети само правилама као што су и у књизи — без икаквог уплива на наш живот и срде. Таково што — ми не налазимо у првом хришћанском васпитању. У хришћанском васпитању, не обраћа се главна пажња на спољне признаке или последице рђавог дбла, већ на унутарну страну духа човековог, т. ј. иа срце и савест. За то се родитељи и старају, да пре свега обавесте децу евоју — шта је грешно и шта не треба радити; чиме се може увредити Бог, зашто он казни грешника и не удостојава га своје љубави и наде на вечно блаженство. Пробуђена у сазнању детињем мпсао о Богу, на спрам ког оно осећа поштовање и појам о љубави божјој, јест она сила која се неда описати и која се назива страхом божјим. Ово осећање, које је у рањем узрасту детета пробуђено, које се непрестано подржава и све више и више у душу детета удубљава, ностаје оним стражаром у души, који је једини у стању сачувати је од сваког рђавог и безнаравственог дела. Ако душа буде слушала тог стражара — савест, она ће опажати радост од добрих дела; грех и рћавство производе у њој велику бригу и жалост, и за то на њих душа мрзи. Кад је душа већ позната с' таквим осећањима, у њој се налази основ, на ком — без сваке сумље, могу се утврдити сва иознања и правила, која су нужна за наравствену науку и добар живот. Но најглавније правило састоји се у томе, да човек под утицајем тог осећања рб.сте и наравствено се развија; а то се постизава једино при оним духовним упражнењима, која прописује црква православном хришћанину док је он још у детињем узрасту, па и даље — до смрти. Упражњења, која нам св. црква прописује позната су: Молитва очишћава срце и приближава душу к' Богу; често посећавање цркве, при чему човек опажа присуствије божје; пост у своје време; размишљање о прошлом животу и нашим добрпм или злим делима; приступање св. тајни причешћа, која нас с Христом саједињава п за вечни живот приготовљава. Погледајте пажљиво у великнм црквама на стотине људи, који са страхопочитањем обраћају своје погледе божјем олтару и св. путиру; помислите, да у том тренутку