Sion

462

само датинства, него и нротестанства и да докажу, да једино спасење за једне и друге саставља православна дрква. Шенвед у своме часопису „А1§етеше 1агсћНсће 2еИвсћгШ" заиочео је у последње време печатати низ чланака, који су посвећепи питању о сајединењу цркава и са свога погледа стара се о остварењу те задаће , позивљући протестаете, као носијоце идеје толеранције и човјечности, да све силе употребе, како би се то сајединење постигло. Он сматра православну цркву као једину чуварку истинито апостолског пачела и за то а њој призивље своје једновјернике да пажњу своју обрате. Него о.п сматра то питање о сајединењу цркава са свог особитог погледа и држи, да је утопично настојање о сајединењу за начин, којим се је до данас дјејствовало. „Универсалпо јединство цркве, вели оп, саставља врло узвишену идеју; у темељу њеном лежи мисао , да сви христијани морају бити међу собом браћа; него истоветна би машта била мислити, да се при данашњем положају и при данашњем начину дјеловања може остварити сајединење свију држава у једну васионску цркву. Наше је време веома практично и реалистично, да би се о томе и помислити могло. Данас је свуда распрострањена свјест о начелу нацијоналности, свуда теже к нацијоналном јелинству. Свака нација и свака нацијонална црква има своју собствену задаћу, коју она мора остварити пре, него што у стању буде латити се рјешавања свеопштих питања. Божанствени основатељ цркве утврдио је једину цркву на земљи а раздјелење цркава ироизишло је од несавршенства и слабости, од самољубља и људских страсти. Питање о сајединењу цркава моћи ће се рјешити најлакшим путем, ако свака нација постави себи задаћом да суделује остварењу јединства посебних религијозних партаја, које се налазе у њеним недрима, — и кад се достигне то јединство, тада ће се моћи рачунати на скоро остварење свеопштег јединства свију цркава." Теорија Шенкела при свом практичком карактеру своме