Sion

456

тражи да присвоји себи право и на оне епархије, које се са бугарском земљом граниче, ио које су вазда српсве биле, и као такове по канонима подложне биле власти српског пећског патриарха. Те епархије, које су, од како се света вера христова стално утврдила у тима пределима, па непрестано до пада српскога дарства састављале саставни део српске државе и саставни део српске цркве што сведочи име, „Стара Србија," и српски језик, којим говори становништво тих предела, као што сведочи слава долама и безбројне старине у тим пределима, — па те пределе садашњи представитељ бугарске цркве за се потражује и својој екзархији придружити жели. Ми незнамо, нити поњамо шта је могло побудити султаном новопостављеног бугарског јекзарха на тај корак, да тежи распрострети, са највећом неправдом коју наноси српској цркви и васцелом народу српском — своју ДЈ-ховну власт на епархије српске цркве, кад нема права на то ни са које стране. А да доиста са етнограФскога и са историјскога гледишта бугарска екзархија нема права еа црквену власт у пределима српским, и да сви ти предели припадају српској цркви ми имамо јасне и несумњиве доказе, од којих ћемо тек неке да споменемо. Да ненаводимо мапу архимандрита Леонида, која је штампана у Гласнику год. 1870, на којој су јасно обележене границе патриаршија: српске Пећске; бугарске трновске и старе Архијепископије охридске, коју је словенин Јустинијан основао много пређе долазка србско-хрватскик племена и много пређе долазка бугара. По тој мапи као делови српске патријаршије долазе митроаолује: Нишка, Ђустендилска, Самоковска и Скопљанска, а да и не спомињемо у истима српско становништво, као што и сада тврде српске старине. Да неспомињемо историју пећске патријаршије и љетовнике патриара српских за владе српских краљева, већ да се