Sion

654

ственом задовољству, користи или магеријалној потреби, и он бада тај посао, кога је онако с вољом и живом јенерђијом предузео. Но ако га но својству своје непопустљиве природе, а у пркос таквој немарности друштва, отпочне и даље радити са самопрегорењем то ће се такав рад његов, по својству непонустљиве природе самог нашег друштва претворити у насмешку и поцмеј и сви ће се кловити од њега и избегавати га, а на његов подвиг и самопрегорење људи хладног срда и практичке мудрости садашњега века не само неће се угледати, него ће га одбацити с презрењем као Фанатика. А тако ти више или мање пролазе и сви они, који се заузимљу ма за какво друго друштвено добро. „Занешењак! Фанатик! Нема друго шта да ради!", то су речи с којима наше друштво обично крсти подвиге и самопрегорења таквих људи. А у таквом друштву , где над свима преотимље мах практичка цељ и иредрачун себични; где се увзжава свака протува по власти и богатству ; где се за подмирење своје раскоши и ниских жеља шаком сипље злато, а овамо кад реч иде о општим стварима дркће руком и за један цванцик; где се несрећним и тешким иоложајем свога ближњег извлачи трострука себична помоћ; где зла реч и опадање удара жиг на поштење и добру савест људску; где завист потире најлепше наравствене моћи; где права дружба, која би претрпела сва могућа неразумења, светлуца тек овде — онде; где се религијозно чувство нариче занешетттвом; где се у породици често одричу начела љубави и верности; где деца страдају — једна од безграничног деспотизма, а друга од нотпуне немарности својих родитеља на спрам њих; где се васпитање у кући не управља никаквом вишом идејом, већ се врти око примљених и усвојених правила ово-светског морала; где је тако мало потпоре и добрих савета, а у случају падежа тако мало снисхођења и извињења; где је правда у животу као и љубав и дружба — привремена и често продажна према потреби и интересу; где се тако исто као и у простом народу на све стране чује „правде нема на свету," — у таквом друштву (морамо признати) нема баш тако јаких јелемената, који би могли дати и потхрањивати живот подвижника, као што их није било ни у оно старо доба, кад су људи из ревности на спрам Бога остављали друштво и бе-