Sion

584

виш. Њој си обавезан за све што имаш, њој имаш благодарити да си то што си !" Та љубав к родитељима показивала се особито у време гоњења, кад за веру у тамници тамноваше. Тада хитише деца к њима, да их духовно утеше и да их ако је могуће задовоље телесним потребана. Нека хришћанска кћи видећи да ће јој мати умрети од глади, дабијој спасла живот, дојила је матер својим дојкама, јер јој је забрањено било једо доноспти. Овај 45'дни поступак открије се и сами поганици днвише се п чудише таквој силној љубави, те матер ослободише затвора, и заједно са ћерком јој издржаваше из државне благајне. Нови пример доноси нам историја детињства Оригеновог. Кад је Леонида, отац његов ради вере у тавнпцу бачен био, син који га је јако волео зажели да учествује у страдању његовом, те се одважи и папише му писмо , у ком га је тешио и храбрио, моаи , да пз превелике љубави своје к деци, не преврне вером, но да је мушки и јуиачки исповеди. Ма да очина вера неје требала такве наставе, ништа мање, такав израз детињске брижљивости н привржености годио је заиста јако старцуИиаче да је ма како велика љубав била деце према родитељима опет их она није навела, да преступе вољу божју и веру хришћанску. „Поштуј оца свога, читамо код старих наших, но само донде док те не стане одвраћати од правога оца. Заповест — љубити после Бога родитеље и браћу, имађаше пуну важност; није ли се могло и једно и друго у једно исто време одржати , онда претпостави се Бог свима." (Јерон.) Ово је бивало онда кад су хришћанска деца имала родитеље поганнке. Деца се тада трудише, да родитеље своје обрате у веру хришћанску убеђени речма св. Јустина: „нашаје дужност да обучавамо друге у истинама наше вере, да не одговарамо Богу за грехе, што их други не знајући праве вере чине." Кад деца несу могла у намери својој успети и роднтељи захтеваше од њих оно, што се са вером хришћанском није слагало, онда се држаше св. писма: „боље је слушати Бога него људе." (Дјејан. 4. 19). «1еп пример у том даје нам споменуга мученица Перпетуа. У најжешћим мукама њеним док је у тамници лежала, дође јој отац и стане јој говорити о очинској љубави гледајући да јој душу потресе. Но она му одговори ! Оче ! што је Бог одредио пусти нек се изврши на мени слушкињи његовој , — на месту суда , где се решава судба криваца. Ми људи треба да смо сасвим одани вољи божјој, који се о свима нама брине. И као што тај сасуд, гато га на пољу видиш, не може своје име променити, тако не могу ни ја