Sion

747

се рани иде за оним, који му рану зададе, да још у том надази увесељење!" „Немојте говорити, вели исти црквени учитељ, да је све што се на позорници збива сама шала и проста позоришна представа, јер је таква шала и таква представа многога већ упропастила и преступнпком учинила." Из овога је даклејасно одкуд се св. црква одма с почетка изјаснила против позоришта п нротив свију који у њему учествоваше или играше. У апостолским установама стоји: „које одан позоришту или његовпм представама, тај или нека се тога окане или не ће бити крштен." Који би пак после крштења ишао у позориште, потпао би строгој црквеној казни, која бн најносле за собом повукла и одлучење од цркве. Св. Златоуста сведочи о том говорећи: „ко се од вас усуди после ове забране моје отићи у иозориште, тога ја више нећу примити у ову цркву, нит ћу му дати св. тајне, нит ћу доиустити, да се дотакне св. престола, но као што пастири одлучују болесне овце од здравих, да се и ове не заразе, тако ћу чинити и ја. .." Што су стари оцеви и учитељи говорили о позоришту, то се односило и на играње, против ког је још Тертулијан викао, а Амвроснје назвао га је гробом невиности и кртином стидљивости. Св. Кирил Јерусалимски одговара своје слушатеље од нграња овим речма: „Избегавај играње женароша, где ничега другога нема, осим успаљености и глупости." Св. Амвросије допустијо је својима разне невине игре и забаве, но за играње говори: „поредак неје као што треба и близу је саблазни , кад се забава заврши игранком. По мом мњењу треба да. се све божје девојке клоне далеко од тога." Даодикијски сабор донеоје ово правило : „не прпличи Хришћанима, који долазе у сватове, да играју и скачу; они треба напротив да скромно и поштено вечерају, као што то изискује закон, кога исповедају." Св. Златоуста пита: „мора ли се баш играти? Нек се она употребљује у тајнама Грка (поганика), а код нас нек царује мучање, прнстојна важност, стид и скромност " Тако исто говори и блажени Августин, не само за играње, него и за друге забаве безобразне песме, и једно и друго као својетво оних поганика, којп у мраку седе. — Умерени начин израза св. Амвросија објашњава се тим, што црква никад тврдила неје, да је играње било само по себи недопуштена радост. И цар Давид играо је „пред сјеним ковчегом," а тим је показао. да игра може служити као израз унутрашње радости. Но злоупотребе играња у погаништву изазвале су правичне жалбе цркве, као што је и злоупотреба позорнице повукла осуду нозоришта.