Sion

741

тизирам, да иодвикнем и одсечну реч изустим, па тек да распалим свети огањ у срцима мојих последника. И заиста ја имам ту тајну те магичке снаге која узвишава и буди душе; но ја не бејах у стању да ову предам у наслество ни једноме. Ни један од мојих ђенерала не прими је од мене нити је усвоји, — с тога ја нити сам имао нити имам снаге да овековим моје име и љубав на спрам мене у срцима људи. „ А сад, кад сам на острову св. Јелене... кад сам привезан и прикован за ове зидане, — ко се бије и ко побеђава државе за мене ? Ко тражи да му пружим руку милосги у овој бедноћи мојој ? Да ли се ко сећа и да ли помишља ко о мени у Јевропи ? Где је тај што је био и остао мени веран ? Камо сада мојих другова, мојих пријатеља ? Да, вас два три, — нека буде дуговечна верност ваша, — вас два три сачувствујете моме изгнању и делите тугу са мном. ." Овде се промени глас Императора. Ироничка меланколија и дубока туга завлада н>име, те у том правцу настави даље: „ Јест, моје биће сјајило је пуним сјајем круне и врховне власти, а ваше, ђенералу, одбијало је тај сјај, као што кубе инвалидских здања, обија од себе зраке сунца. . Но околности изменише се... На оружју рђа, злато се излизало. Буица беда и невоља, која се излива надамном сваког боговетног дана, односи ми већ и последњу честицу моје славе. Ми нисмо ништа друго, ђенерале, до олово и мало још тек пак ћу ја бити земља. „Таква је судба великих љј г ди — Ћесара и Алексавдра! Нас заборављају! Имена великих завојевача као и име императора Наполеона, биће тек предметом школе. Наши радови изаћи ће на суд каквога педанта, који ће нас хвалити или кудити! Још један тренутак — иа у том ти је сва судба моја . ! Измучен оваквом олигаркијом, ја ћу умрети ире рока и времена а мој труп биће спуштен у земљу да послужи за храну црвићима. Ево шта данас — сутра очекује великога Наполеона. Какав је бездан између моје грдне слаботиње и вечним царством Христа, кога проповедају, љубе, обожавају у свој ва-