Sion

740

мислити и извршити с иотпуним успехом такву исполинску намеру, да присвоји себи име божије и заслужи оно поштовање које једином Богу пршшчи. То је тек могао учинити Исус. Он једини могао је сам о себи рећи и потврдити равнодушно — да је Бог, и то Бог у најопширнијем значају ове речи. Историја не износи нам на углед друго које лице, које би у таквом неограниченом значају приписивало себи име Бога. Да, он једини сазида за себе храм али не од камења већ од људи ! . . И што је још чудо, које превишава сва чудеса на земљи! Он тражи да га људи љубе, т. јтражи оно, што је најтеже наћи на овоме свету па и опет налази! Њега љубе, и то не привидно, већ истински и потпуио! Ево шта ме још јаче уверава о његовом Божанству. Александар, Ћесар, Анибал — неимахђаху тога успеха. Они покорише цео свет али не могоше наћи ни једнога правог друга. Ја сам, може бити, један у данашњем времену, који љубим Анибала, Ћесара, Александра. До душе ми љубимо децу своју; но да ли бар наша деца љубе иас правом љубави ? Зар и међу њима нема и сувише неблагодарних ? Ваша деца, да ли вас љубе, ђенерале ? Ја знам да ви њих љубите но да ли сте уверени у њиховој узајамности? „Христос проповеда . . и сви нараштаји везују се зањ најтеснијом и најближом везом крвног сроства и јединством које је светије од свачега другога. Сви они, који у њега искрено верују, осећају према њему такву љубав, коју ни време — овај највећи истребљач свега — није у стању да ослаби ни да прекрати. Мене, као Наполеона , то највише зачуђава , јер ја често размишљам о томе. И ово је оно, што ми очито доказује да је Христос — Бог. „И мене је запајао усклик гомиле, која је умирала за ме. Но сачувај Боже да бих ја учинио какво сравњење међу ускликом мојих војника и љубави хришћанском, које .је тако различито као што су различити и узроци њихови. Ја сам морао свуда лично да се јавим, да погледом мојим намагне-