Sion

68

душе праведника, која не жуди за својом домовином — небом, где би се она одмарада од неуморног и непрекидног ратовања на земљи са телом и његовим грубим жељама. Јер док душа нраведника живи овде на земљи никад нема за се истинског мира и покоја, никад не долази до подпуне истине, нити види ностојане среће. Све је на земљи у животу нашем променљиво, непостојано, варљиво. А смрт ?! Смрт за праведника је благо и свечани прелаз из таме и блуђења у сјајну и величанствену славу и вечно блаженство. С тога се праведник и радује, кад види и осети да му се смрт приближава „За мене је живот — Христос, а смрт велики добитак, — вели Апостол Павле, и обоје ми је мило: но отићи и с Христом бити, то би још више желио." (Филип. 1, 21, 23). А шта да кажемо о себи, блегочестиви Хришћани, с погледом на нас и на наше последње тренутке у овоме животу? — Смемо ли тврдити, да међу нама има душа праведних и светих, које би подобно старцу Симеону у свако доба отворено смеле рећи: „Сад ме прими Господи да умрем смиром, јер сам дочекао да спасење своје видим ? Недогађа ли се напротив , да ми — код свих благодетних средстава , која се у св. цркви налазе и којима се наше спасење осигурава, — ипак занемарујемо та средства и нећемо њима да се користимо за наше душевно спасење?" Ни смо ли, ако не јавно, а оно тајно у себи , — толико пута зарицали се , да ћемо стати у даљем тражењу ово-земаљскога блага и друштвеног пашег положаја, ако само Бог изврши ову или ону нашу жељу, па ипак своје зарицање заборављали без обзира на то, што је Бог не једну а може бити неколико таквих паших жеља аспуњавао ?. . Господ не спречава и неосуђује умножење наших блага ово-земаљских; јер Он са речима јеванђеља осуђује лењивога слугу, што је талент свој закопао у земљу, а није га развио и усавршио. Али спречава и осуђује искључиво старање о бла гама земаљским на штету блага небеских; јер изрично вели