Sion

67

чаном сретању божанственог младенца Господа, најприродније изгдедало би, да је старад Симеон потражио од Бога продужење свога живота, кад већ има и држи у наручју своме извор свакога живота — вечног богомдаденца и кад се с доласком његовим спрема таква лепа утеха свима народима. Но ваља се сетити ко беше и какав беше старац Симеон ? — Да, то беше човек благочестив и праведан; то беше човек, који је по својим дубоким годинама давно и давно имао умрети, но који само с тога неумираше, што му Духом светим беше обећано, да неће умрети ире, док не види Христа Госиодња. Јест, благ. Хришћани, остварење наших душевних жеља, често и међу бољим Хришћанима изазива подобни израз о животу ово-земаљском, као што га чујемо у изразу праведиога Симеона. „Немарим сад да умрем, кад сам ово или оно од Бога дочекао* — честп су изрази и код млогих правих Хришћана. И они су заиста похвални и племенити. Јер шта је у строгом смислу ово-земаљски живот иред очима правих и истиних Хришћана? — Ништа друго — до туђа отаџбина и лутање но овој, да до своје куће и до своје отаџбине дође, а то је — до неба и небеског живота; јер је то права кућа и нрава отаџбина свакој истинској души хришћанској. И као год што изгнаник овде на земљи тужи за својом отаџбином и жели што скорије да се у исту поврати ; и као што странствујући путник сјетује и тужи, кад млого тумара по непознатим путовима, и јако се обрадује, кад внћ помисли да је близу своје домовине, — тако исте и душу праведника испуњава радост, кад јој долази време разстати се са земаљским обиталиштем и лутањем својим у ово-земаљском животу. И заиста, наш овдашњи живот није ништа друго до бојно поље, на ком целог века ратује наше тело против духа и паше добре жеље нротив злих жеља. Па као год што нема ниједног у рату војника, који пе би желио да што пре рат престане, те да се поврати кући својој, тако исто нема ни једне *