Sion

70

кана племенска снага није могла издржати дуготрајну борбу са уређеном државном снагом моћних суседа. Па јесу-ли се могла ова племена развијати, кад нису имала. једну азбуку, ни знања , ни писмености ничега онога, што условљава народње развијање, дрпећи у своју корист духовно благо из знања, а материјално из природе ? Свега је пак тога било у Цариградској царевини и најближим суседним талијанским градовима на. пр. у Мљетцима. Осим овога српска племена затекоше настањене своје сународнике , од којих је већ један царовао у Цариграду; дакле су многи били крштени. Опдашња наука није знала за школске, него за црквене округе, а главна су средишта науке били манастири, у које су ступали као духовници чак крунисане главе и владари. Већина земаља, заузетих српским племенима, спадале су у духовну област патријархата римскога, јер онда нпје било западне и источне цркве, већ је била једна црква. Ето зашто су на заповест Ираклијеву , између 640—642, дошли свештеници из Рима да покршћавају српска племена , и покрштеници подпадоше под власт архијепископа спљетског и драчког. Такве су исте епископске столице грчким свештенством основане међ' настањеним племенима у М'глену 692 г., у Сетуну — 649 год. и т. д. Није, држим потребно ни казивати, да је тадашња хришћанска вера (српским племенима) нроиоведаНа на латинском и грчком језику, па се и није могла одржати зато, што су српска племена више волела своју народну веру на своме народњем језику, према којој је био удешен сав његов живот, него-ли туђу веру на туђем језику. Без мало је такве исте судбине било и оно миросање срба рашке жупаиије, грчким свештеницима, за време жупана Мунтимира и грчкога цара — словенина, Василија Македоњанина. За то прођу без мало и грчки свештеници онако исто, као што су нрошли пре латински. Одтален је и дошла она равнодупгаост према хришћанској вери, о којој се вели у једној староставној књизи