Sion

-139

Да се зауставимо на свакој од тих особина јеванђеља, јер се у њима нарочито види његова сунротност са духом паганске (незнабожачке) старине. Да би могди оценити исторички значај прве идеје ваља да се сетимо, да је у старој цивилизацији класичких народа, преовлађивала пластика, која је извесним утврђеним Формама огран чавала духовни развитак. И ако је она с једне стране помогла, да се развије необична лепота и савршенство Форама аитичног живота; с друге је опет стране била један од најглавнији узрока полаганога кретања старе образованости и завршила се тиме, што је образованост та морала сасвим пасти, кад је се тако рећи исцрпио тај одређени фонд духовне садржине, оставивши после себе само сјајне но празне Форме. На завршетку до хришћанских времена у свима СФерама људске делателности било је страшно опадање духа, — живот мало по мало преобратио се у обред, у призрак из кога је душа давно излетила. Да би се човек преродио за нови, неисцрпљиви, морални живот, требало му је пре свега улити куражи, требало је уверити га о његовој властитој моћи, о ненреодољивим силама његова духа. И ево разлеже се глас Спаса: „Ако ко рекне гори овој: дигни се и баци се у море, и не посумња у срцу својему, него узвјерује да ће бити као што говори, биће му штогод рече." Никада још није дух човеков достизао до таке висине, као сада; никада се није законита вера у његово господство над светом изразила крепче и апсолутније. Све на земљи, сама природа мора се одсада покоравати његовој царској вољи и мисли. Даље, ми видимо како из те идеје истиче непрекидна тежља јеванђеља, да ослободи човека од свију Форама, символа и обреда, који су некада спречавали његов развијтак, задржавали слободан полет његова ђенија. Религија Спасова је најјаснија, најдоступнија од свију религија. Пуна искрености, простоте и правде она своди сво богоштовље и сав морал на