Sion

140

глас срца и савести човекове. Отуда оно оштро исмевање Фарисејске мудрости и иобожности, које су се оснивале искључиво на снољним Формалностима закона. Од сада имаће сЈштаствени значај — не обред, не писме него — дух, мисао човекова , па ма у какој се Форми она појавила, —- „јер је син човјечиј господар и од суботе* 1 . Од то доба отворен је пут бескрајном усавршавању човечанства, које се неће више ограничавати никаким Формама живота, него ће владати над њима , стварати их и уништавати према потреби закона и ирава свога развијања. Учење јеванђелско о господству духа над чулношћу такође изазива ошпта историчка посматрања. Треба макар летпмице прегледатн характер паганске старине у свнма сФерама живота — индивидуалног, друштвеног и политичког — па да се може разумети каке је иромене у њима произвела проиовед Снасова. ТТТто се тиче упутрашњег или душевног живота старога човека — он је носио у себи семе неизбежног материјализма већ и с тога, што се чулност укоренила у самој средсреди и извору тога живота — у религијозним иредставама. Сетимо се, да су обичне народне религије сгарога света биле религије лттуралне", разуме се, ако не узмемо у рачун филосоФске и теосовске системе, које су увек биле имаовина само немлогих високо-образовапих избраника. На нижем ступњу развића те натуралне религије старих народа ограничене беху на иросто клањање предметима материјалне природе — тако званим Фетишима; а на вишем ступњу оне су биле обожавање сила природиних у различним облицима и символима. Но и тамо и овде видимо, да се природа уздиже над слободном човековом свешћу и подчињава је себи. Већина религија старих народа по постанку своме јесте продукт погодаба и увета оне земље , где народ жнви. Тако је Мисирац обожавао у својим религиозним представама месне особине своје земље. Плодно земљиште Нилове долине обожавао је под именом