Sion

147

тачка вдада поступала, кад је хтједа нас православне обћој тобоже мајди — римској цркви — повратпти, ми ћемо му сада у најкраћим рјечима, на никога не нападајући (јер богосдови правосдавне цркве увјек су се одликовали и оддиковаће се вјеротрпимошћу), показати, у кодико римска црква по характеру своме даје повода к одступништву. Ми нећемо дирати питања о авторитету у римској цркви, нећемо спомињати догмате њезине старијег и новијег доба, нећемо говорити о декретацијама и индудгенцијама, нећемо о црквеним судовима средњевјековим, нећемо о њеким духовним редовима и о њиховпм поступањима у прквеним и нецрквеним посдовима, нећемо о вјеротрпимости римске курије и о другим подобним питањима, — свему томе остаје времена; сада ћемо му само казати какав је характер римске цркве и каквих и кодико је повода она дада да се одпјепљују од ње чак и највјернији њезини приврженици. Посде одцјепљења свога од саборне и васијонске цркве, кад јој се у свему одрјешише руке, римска црква у своме историчком животу одичава у себи такове установе, одгаја у себи такова начеда, ствара такова опредједења, да мадо по мадо губп сасвим свој древни строго — апостодски характер. Усиљавају се у њој и широк мах добијају најчудноватије особитости, које јој не само темељ кодебају, него јој расудом прете; и једино, бдагодарећи ванредној енергији и необичној Финоћи њених многих представника, бдагодарећи неустројству грађанског друштва, које римској курији даваше авторитетни значај, само да себе из непридика изведе, у које га је његова неуређеност доводида, — римска црква остаје на своме пједестаду и одкдања на време претеће јој расуло. Али покрај свега финог дједовања свог римска курија није у стању бида да сакрије од својих сљедбеника да је папска црква свој древни апостолски характер изгубила. Очигледна је отвар постала да је изчездо у њој оно свето, саборно и апостолско начело, које је стожер јединства цркве и које тврдим узама везује све вјерне. Сљедбеници њезини то осјећају и траже средства да помоћи нађу својим духовним потребама. Појављују се многобројни расколи, који починући од XII вјека, развијају се у течају седам вјекова у такој прогресији, да би ми могли од придике прорачунати, кад ће сва римска црква исчезнути и претворити се у безбројно мноштво редигијозних секта. Здоупотреба духовне власти у римској цркви ствара Валдензе и Лдамите у XII вјеку. Анархија XIII вјека у папској цркви ствара на Тулозском сабору чудоваштни онај суд, који је познат под име-